Šta stvarno znači biti dobar

hands-2847510_960_720

Postoje teme o kojima često razmišljam. Ponekad volim da mislim o tome kao o ažuriranju podataka. Valja preispitati koliko neka naša uverenja piju vodu u aktuelnom trenutku. Posebno ako je naše viđenje ponešto drugačije od onoga što je proklamovani standard. Ili onoga što nameću trendovi.

O da, moderno vreme ne nameće samo modne trendove već i one u ponašanju. Tako su neka ranije uobičajena i hvale vredna sada zastarela. Nekada je skromnost bila vrlina, sada je mana. (Tako kažu).

U tom smislu mi je veoma intrigantno kako se danas tumači i šta znači – biti dobar.

Iz onoga što nam mediji poručuju ispada da je biti dobar isto što i biti glup, ili u najboljem slučaju naivan. Elem, prevaziđena stvar. Živimo u vreme diktata monetarizacije. Što ne donosi konkretan prihod, ne računa se. Gubljenje vremena, dakle, eliminacija.

Uče nas da valja imati fokus samo na bitne stvari, da je sve ostalo nepotrebno rasipanje energije. Da život nikog ne čeka. Tako sada za mnogo ljudi sve postaje vrlo relativno i stvar kalkulacije. Vaga se intenzivno gde je poželjno biti fini i pažljiv a gde to nije nužno. Vaga se gde valja pokazati osmeh a gde zube. Uče nas da je pokazivanje zuba stvar karaktera a pokazivanje duše nepotreban balast.

Bavimo se naveliko otpisivanjem svega što nam ne ide direktno u korist. Ubedili smo se da je selektivnost gde i kada ćemo – biti dobri – stvar mudrosti i promišljenosti. Međutim, sve je to čista manipulacija. Nema tu ni D od dobrote.

Neki su ljudi DOBRI samo (i isključivo) sebi.

Naletala sam dovoljno puta u životu na one koji su pozirali pitomu narav, glumili kako su strašno fini i dragi, a zapravo su samo gledali kako da izvuku vajdu za sebe. Cenili su  koliko im mogu biti dobra u onome šta su naumili.

Međutim nije problem samo to moderno izvitoperano tumačenje (lične) dobrobiti. Zapravo s njim je najlakše. Možda nas talentovani glumci jednom navuku na tanak led ali više puta teško.

Mnogo je teže s ljudima koji bi u isto vreme da ispoštuju impulse duše ali ako može da i iskalkulišu neku dobit. Problem je međutim što duša i računica nikako ne idu zajedno. To su oni ljudi koji će u odsutnom trenutku pre od onih koji ih vole i razumeju, koji su tu kada im je teško, koji su prema njima zaista dobri ispoštovati:

-one od uticaja (jer njihova se reč daleko čuje i mogu zatrebati)

-one agresivne (jer mogu štetu da naprave)

-one utripovane (jer nije poželjno stati im na žulj).

Ispoštovaće ih ne zato što za njih mare, ne zato što ih vole, o ne, već zato što procene da je to bolje i isplativije po njih.

A oni dobri? Pa, oni su dobri, razumeće. Oni sve razumeju, oni ne zahtevaju pažnju, oni razumeju trenutak u kom živimo, oni ne prave scene. ..

Argument – ona je dobra, razumeće, postaje tako poput nekakve kompenzacije, čak poput komplimenta. Međutim, to je zapravo alibi za ružan manir da se neki ljude stave na zadnje mesto.

Dobri ljudi su dobri pre svega zarad sebe jer ih to činjenje drugima ispunjava. Zaista dobri ljudi ne očekuju ništa zauzvrat. Sam čin dobrog je njihova satisfakcija. Neće se oni naljutiti, razumeće celu priču ali će u isto vreme i te kako shvatiti poruku.

Dobrota jeste vrlo lični izbor međutim ne treba brkati neke stvari. Pristajanje na status zadnje rupe na svirali nije stvar dobrote i veličine duše, već njeno omalovažavanje. Čovek koji voli sebe, to ne radi.

Ljudima uvek treba dati šansu ali kada počnemo da osećamo da smo u nekom odnosu uzeti zdravo za gotovo valja se s tim osećajem suočiti. I probati naći rešenje. A ono nije ni uloga žrtve niti besno zahtevanje priznavanja zasluga. Ni jedno ni drugo nisu stvar dobrote već oblik manipulacije ega. Rešenje je uvek iskren razgovor ma šta nam on doneo. Ponovno zbližavanje ili konačno razdvajanje.

Istinski dobar čovek svakako veruje u ljude i ume da razlikuje nečiji loš trenutak od konstantnih kalkulacija na koje ipak ne želi da pristane baš zato da od svoje dobrote i duševnosti ne bi napravio smejuriju.


Dobrota se obezvređuje i obesmišljava pristajenjem da nas iznova i iznova uzimaju olako. Tada prelazi u bolećivu naivnost i gubi sve epitete dobrote.

†I za kraj, u vremenu kada je sve novac i korist mnogi zaboravljaju da je i te kakva korist osećati se smireno, opušteno i srećno u nečijem prisustvu. Korist po našu dušu.

Neki to, na žalost, shvate dockan.

Ostavite odgovor