Putovanja – uživanje ili možda i nešto drugo?
Pročitala sam skoro kratki tekst pod naslovom – firmirano letovanje – koji govori o tome kako ljudi sada, da bi bili viđeni, biraju popularne destinacije iako one nisu njihov prvi izbor, niti tamo mogu stvarno da se odmore i opuste. Rade to da impresionraju druge i da pokažu da imaju novac.
Putovanja su postala sinonim za – ima se, može se. Takođe, i vrlo očit način da se poruči da se uživa u životu. Taj tekst mi je dao ideju da je možda došlo vreme da pišem o malo drugačijem tumačenju tog sada tako popularnog trenda.
Kada sam pre više godina počela (u psihološkom smislu) da preispitujem trend učestalih putovanja, ponukana invazijom tuđih privatnosti na net, došla sam do nekih zaključaka. (Kad kažem učestala putovanja jako je bitno da naglasim da ne mislim na par putovanja godišnje već onih koja skoro da jedno drugo smenjuju).
U internim razgovorima na tu temu naišla sam na vrlo negativnu reakciju koja bi se mogla sažeti u rečenicu – ma to je samo odraz tvoje zavidnosti. Tada sam shvatila da bi svako javno istupanje bio poziv na linč. Sada, solidan broj godina kasnije, počela sam sve češće da nalećem na tekstove, koji su prvo stidljivo a sada sve hrabrije, počeli da objašnjavaju zašto putovanja kao stil života i nisu tako sjajna. I šta, (opet u psihološkom smislu), stoji iza te njhove ultrapopularnosti.
Internet je doneo slobodu u smislu da je dosta poslova moguće raditi s bilo koje tačke na planeti zemlji. To je otvorilo mogućnosti koje su samo deceniju-dve bile nezamislive. No upravo je ta (nazovi) sloboda, iznedrila i neke nove stilove u poricanju sebe i svojih suštinskih potreba.
Putovanja koja jedno drugo smenjuju su u mnogome odraz problematike nesposobnosti za emotivno ukorenjivanje. To je suštinski strah od toga da se za nešto ili nekog zaista vežemo i da se nekome i nečemu zaista posveti puna i nepodeljena pažnja i dozvoli sebi duboko proživljavanje tog odnosa.
Kako svi mi, (bilo nam to drago ili ne), imamo potrebu za emotivnim ispunjenjem a kako je ono za većinu zahtevan zadatak, najidealnija supstitucija je osećaj prijatnosti i zadovoljstva. Jednom rečju hedonizam. Manjak emotivnih kapaciteta, u čijoj je osnovi strah od emotivnog ukorenjavanja, vodi ka potrebi da se u životu – uživa.
Šta je najadekvatnija zamena za nemogučnost da se nečemu i nekome zaista prepustimo? To su stalne nove prijatne senzacije i pozitivna iskustva a kud bolje za to ima od putovanja. Ona nam daju tako nužan osećaj zadovoljstva, srećni smo i ushićeni što otkrivamo novo, što uživamo. I tako iznova i iznova, a svet veeeliki.
Putovanja i generalno prijatne i hedonističke senzacije nam daju tako nužni osećaj da smo životno ispunjeni, iako istina nije baš takva.
Kada čovek dozvoli sebi da istinski i svom svojom dušom voli nekog, kada je nečemu potpuno posvećen, uz sav rizik koji ta posvećenost nosi, on je u stanju smirenosti i spokoja. On tada nema neizdrž da se stalno obasipa pozitivnim impulsima kratkotrajnih i površnih zadovoljstava. Međutim, dominantni društveno propagirani kurs danas ni na koji način ne doprinosi tome da čovek ikoga i išta istinski voli. Naprotiv.
Kada je čovek stvarno posvećen on nema potrebu da leti okolo i bilo kome, pa i sebi, bilo šta dokazuje. On živi trenutak. A kada ga živi smiren je ali onda on nije konzument a to nije dobro za one koji bi da sve svedu na novac. Mi otuda SADA živimo samo materijalnu realnost, emotivno-duševni deo sebe smo sveli na pohod primarnih nagona ili na kamen u cipeli koji nas tu samo nešto žulja.
Čovek po svojoj prirodi nije koncipiran da bude samo biće materije, mi smo i duhovna bića i bez kakvog-takvog balansa, pre ili kasnije, nam sledi nimalo sladak sudar sa realnošću ignorisanja onoga što duša poručuje.
Bez emotivnog ukorenjenja i malo jači vetar razduva iluziju da smo svoji na svome. Hrast ne izvali ni najžešća oluja, ne uništi ni najveći mraz. S cvećem stvari stoje bitno drugačije. Promislite o tome.
-*-
Online konsultacije možete zakazati na mail nadastep@gmail.com