Psihologija i marketing
Letos sam videla zanimljiv prizor – četiri devojke, više devojčice, krenule u provod. Sve su imale dugu, peglanu, smeđu kosu, ultra kratke teksas šorciće i bele majice-topiće. Pune sebe, na način kako to mladost ume da bude, i u ubeđenju da su posebne. A opet, sve su bile iste, utopljene u masi.
Danas gro instagram profila koji se bave psihologijom, koučingom i sl. izgleda vrlo slično. Prilazi potencijalnim klijentima su identični jer su svi rađeni po istom marketinškom i prodajnom obrascu.
Tip objava i storija, njihova učestalost, sadržaj, rilsovi, sve je šablonizovano. To ide do te mere da su u opticaju identične rečenice kao poziv na akciju, iste formulacije koje, kako to sad kažu, trigeruju. Tu su obavezni besplatni vebinari ili ibukovi kao mamilica za sadržaj koji se plaća – radionice, mentorski programi, akademije ličnog rasta i sl. (Mentorski i akademija su ključne, obavezne reči. Niža cena u pretprodaji takođe).
Reklamna potka je po principu: neodoljivosti ponude, promene iz korena ili izazivanje žaljenja za propuštanjem sjajne prilike za uvek nužni rad na sebi.
Sad neko može da pita – u čemu je tu problem? Nema problema, sve je legitimo i uopšte ne sumnjam da većina ljudi više nego dobro radi svoj posao, samo su tu može postaviti par pitanja.
Prvo, ako svi na isti način komuniciraju sa potencijalnim klijentima KOME dati primat? Ako svi nude isto, na isti način prezentovano i upakovano kako proceniti ko je to od njih bolji a ko lošiji? Kome verovati i koga izvući iz mase, po kojoj logici, po kom standardu kvaliteta ili upečatljivosti? Da li su kriterijumi npr – ne skida osmeh s lica, zrači ozbiljnošću, ima interesantnu boju glasa, kamera ga više voli, lepše priča i bolje izgleda od drugih, slika se u zanimljivom prostoru…
Drugo, ako su svi ispod istog kalupa ispali o kakvoj mi tu autentičnosti, prirodnosti i ličnom pečatu možemo da govorimo. (A to se potencira). Kontradikcija je u tom šablonizovanom marketinškom prilazu uopšte pomenuti reč – autentičnost. Nje nema jer je podređena vrlo omeđenim imperativima prodaje, odnosno profitu. (Lični pečat je sveden – na ispričaj svoju priču. I sad, naravno svi pričaju svoju priču.)
Treće, da bi ponuda bila prijemčiva i što više mamila, ona na rečima uvek deluje profi i uhodano, no, samouverenost neretko ode u slatkorečivost, tako da na kraju izgleda prenaglašeno, da ne kažem prenaduvano. To kao nus pojavu može da ima odbojnost ili zbunjenost što vode tome da se više nikome ne veruje. (Za posebnu je priču utisak izveštačenosti u pokušaju da se na silu ispoštuje zadati format i šema).
Dakle, suštinsko pitanje je – ako svi prodaju isto, ako su svi ispod iste prese izašli, kome poverovati? Ranije je bllo biranje u moru terapeuta a sad biranje u moru mentorskih programa, akademija, masterklasova radionica sa uskim nišama.
Kao posebno upitno i vrlo ozbiljno pitanje je kako će to ljudi sami sebi da postavljaju dijagnoze jer se insistira na uskim nišama. Kako to ljudi sami da znaju da im treba baš radionica o npr. granicama. Ili da će mentorski program probudi ženu, majku, kraljicu, boginju, amazonku, šta god, u sebi (izvinite moram malo da karikiram) da im reši problem samopouzdanja ili hronično pogrešnog izbora partnera.
Priznajem da nisam klasičan konzument ičega, možda sam i antiprotivna, ali čim primetim da neko krene da mi “nabija” osećaj nedovoljnosti i neadekvatnosti jer nisam pazarila to i to, čim osetim impliciranje da mi samo to nešto što se nudi fali pa ću život iz korena da promenim (manipulativna psihologija prodaje) – iz momenta zaključim – ne fala, ne treba mi.
Možda je biti svoj danas komplikovano i ne isplati se, ali nisam baš sigurna ni da je forsirati po svaku cenu i po baš svakoj stavki propisane prodajne šeme koje “rade”, vrhunsko rešenje. Možda bi mogao neki kompromis da se napraviti. A možda ja grešim, možda baš tako treba i mora.
Međutim, mene ugurati u, metaforičkio rečeno, šorcić i topić, teško, mnogo teško.
U tom smislu kod mene i dalje samo rad 1 na 1.