Pre izvesnog vremena bila sam svedok jedne čudne scene. Starija žena je u raspravi s dečkom koji je ispred radnje u kojoj radi izneo kutije i rekao joj da ih ne uzima teatralno odglumila da ju je on odgurnuo i na sav glas počela da zapamaže. Upomoć, zovite hitnu pomoć, zovite policiju, on me je udario, on me je gurnuo – urlikala je i lelekala kao da su je kola pregazila.
Posmatrala situaciju zblanuta. Slučajni prolaznici su se zgledali dok je ona zapomagala sve više i više kiteći navodno zlodelo.
Da nisam svojim ušima čula ceo razgovor i očima videla da je on nije ni dotakao mogla sam kao naknadno pristigli da zaključim da je na delu još jedan bahati siledžija i kreten koji se iživljava na slabijima od sebe. A istina je bila sasvim suprotna.
Zbivanje je na mene ostavilo i te kakav utisak. Zapitala sam se:
koliko nam se često dešavaju situacije da donosimo zaključke koji su pogrešni otuda što ne znamo činjenice ili zato što ishitreno požurimo da iznesemo svoj stav.
Razmišljala sam i o tome kako li se oseća taj dečko koji je ni kriv ni dužan obeležen kao nasilnik jer je spletom okolnosti uvučen u ispad očito psihički bolesne žene.
Međutim, bojim se da su mnogo veći problem ljudi čije epizode nisu tako očigledne. Koji svoje malicioznosti pakuju suptilnije i prikrivenije tako da neupućene ubede u to da su žrtve, dok su zapravo tirani.
Ljudi s određenim psihološkim sklopovima ličnosti svako svoje ponašanje proglase za primereno. A sve što im nije po volji okarakterišu kao skandalozan bezobrazluk i ukidanje NJIHOVIH prava.
Nije po njihovom = ugrožavanje. A da bi ispravili tu „nepravdu“ sva su sredstva dozvoljena.
Neki ljudi koji su patološki opsednuti sobom su lako čitljivi. Okruženje ih stoga ili izbegava ili ignoriše koliko god je to moguće. No ima i onih koje nije lako na prvu loptu provaliti. Onih koji će pakao od života napraviti svakom ko im se nađe na putu.
To su ljudi koji nemaju uobičajeni emotivni kapacitet. Nisu sposobni za ljubav i bliskost, niti razumeju šta to znači. Ne obaziru se na potrebe drugih niti s bilo kim umeju da izgrade zdrav odnos. Spletom različitih okolnosti, u nekom trenutku svog života oni se potpuno sažive sa tim da je baš sve što žele ispravno i dozvoljeno. A one koji im na bilo koji način zasmetaju proglašavaju neprijateljima koji zaslužuju odmazdu.
Ako nije po njihovom, oni su žrtve a drugi su krivi i treba da plate. Nema tu šta dalje da se priča i razmišlja. To je zakon po kom žive.
(To što okolina situaciju vidi i bitno drugačije, to što su njihove akcije nekada na granici zdravog razuma, njih ne zanima.)
Lek za takvo ponašanje, na žalost, ne postoji. To su ljudi koji nikada neće razumeti i prihvatiti da imaju ikakav problem.
Možemo to na neki način posmatrati kao neizlečivu bolest. Stoga je u ovoj priči nabitnije – kako se ponašati ako vas život na takve nanese.
Kada se osvesti njihova bezosećajnost i beskrupuloznost jedini ispravan potez je što pre se distancirati. Srpski rečeno – momentalno zbrisati.
S takvima ulaziti dokazivanje ili u nadmudrivanje ko je u pravu je pogubno. Osobe bez emocija u tripu da su ugrožene – GAZE. Ne postoji argument koji će oni prihvatiti. Uništiće vas u potpunom ubeđenju da su žrtve.
Nemojte nikada očekivati ni razumevanje ni saosećanje od ljudi koji svojim delima nedvosmisleno pokažu da ih nemaju.
Nemojte predugo ostati čak ni zapitani nad njihovim ponašanjem. Nemojte trošiti svoje vreme i živce na njih. Oni ne vide dalje od svoje fiksacije. Slepi su za osećanja i potrebe drugih, potpuno imuni i nezainteresovani na patnju koju svoji ponašanjem izazivaju. Njima se ništa ne može dokazati i objasniti. Za njih postoji samo svest da su ONI za nešto “zakinuti”. To je sve što vide. Tu priča i argumenti ne pomažu.
-*-
I da se vratim na početak, da li iko misli da babi koja je teatralno pala i odglumila da je, u najmanju ruku, prebijena iko išta može objasniti. Teško. Ona igra svoju igru. I ubeđena je u nju.
Jedini lek za komunikaciju s takvima je – ne komunicirati s njima. Što pre, što dalje.