Znamo li zaista šta je psihoterapija?

28

Kad uđem u biblioteku prvo odem do odeljka s knjigama iz psihologije. To je nešto poput uslovnog refleksa. Izbor obično nije neki, međutim, ponekad se desi iznenađenje.

Naletela sam tako pre nekoliko godina na knjigu neobičnog naslova potpuno mi nepoznatog autora. Pomislila sam, deder da vidimo šta kažu na poleđini knjige.

Sad mala digresija. Često preporuka knjizi budu neumereni hvalospevi s puno pompeznih reči. Uz sve to pod obavezno ide i obećanje da valja samo knjigu iščitati i sve ste probleme rešili. Sve će vam jasno biti i sve će dileme nestati. Elem, knjigu u ruke i bog da vas vidi.

Naravno, sva ta skoro bajkovita predviđanja mogu samo u snu da se dese. Obično nas sačeka štivo koje se tek u naznakama može podvesti pod – popularna psihologija. A posle sklapanja korica knjige obično usledi pitanje – da li je ovo stvarno vredelo i tih nekoliko sati čitanja.

Međutim, od nekih naznaka o čemu autor piše ipak valja krenuti. Pročitala sam napisano i rekla sebu – e, ovo ću svakako do kraja iščitati. Zbirka priča iz prakse iz pera psihoterapeuta svetskog glasa. To ne može da ne valja. Sem toga, kako god da se autor snalazi u pisanju već sama činjenica da prezentuje stvarne slučajeve, da piše o konkretnim ljudima i njihovim problemima, fobijama, iskušenjima i načinima kako se oni razrešavaju garantuje da se nešto može naučiti.

Znate, za mene je svrha čitanja knjiga iz psihologije pre svega da nešto naučim.

Da usvojim znanje koje mi može pomoći u životu, koje će učiniti da se lakše snađem u izazovima. Koje će mi dati alate da brže i sigurnije donosim odluke. Da razumem šta se krije iza nekih strahova ili iluzija.

Knjigu sam pročitala u dahu. Ne samo da je opravdala moja najsmelija očekivanja nego sam poželela da pročitam sve što je taj genijalni čovek ikada napisao.

I pročitala sam.

On ne samo da je sjajan psihijatar koji nas savršeno vodi kroz priče o duši čoveka već je u isto vreme i sjajan pisac. Zapravo, njegove su knjige savršen spoj psihologije i književnosti.

Iz njih se zaista može mnogo toga saznati i naučiti. One nas mogu nagnati da o mnogo čemu promislimo i zapitamo se. No, tu se njihova uloga ne završava. Po meni, jedna od najvećih koristi koje nam one pružaju je demistifikacija šta zapravo znači psihoterapija.

Na našim prostorima ideje o tome šta ona podrazumeva i dalje idu u dva pravca. Prvi je banalizacija i senzacionalizacija. Samo se setite Brusa Vilisa i holivudske karikirane slike psihijatra-akcionog heroja-zavodnika u istom pakovanju i sve je jasno. Elem, naivno očekivanje da će par sati priče dovesti do katarzičnog prosvećenja i doneti rešenje svih problema. U blažoj varijanti nerealnih očekivanja je ono – ajmo na kursić lajf koučinga i sve će da štima.

Drugi pravac je određen stigmom svega što u sebi sadrži prefiks psiho. Na žalost, većina ljudi na našim prostorima na posetu psihijatru i dalje gleda kao na siguran način da se dobije etiketa – zreo/zrela za ludaju.

U tom smislu, približavanje ideje psihoterapije običnom čoveku je veoma bitno. A još bitnijim se čini da se to uradi na human i pristupačan način.

Irvin Jalom to definitivno ume da uradi.

• On nam približava mehanizame fukncionisanja naše psihe na način koji nas inspiriše da se pozabavimo sobom.
• On nam ljudski toplo otkriva puteve kako se s problemima valja suočiti i izboriti.
• On proces terapije opisuje tako da odagna našu odbojnost i averzije.
• On nas neosetno ubedi da se uvek vredi boriti za sopstveni život i mestu u svetu.

I za kraj, za koju god knjigu da se opredelite nećete biti razočarani. I definitivno sebi nećete postaviti pitanje da li je čitanje vredelo vašeg vremena.

Realniji scenario je zapitanost koju knjigu sledeću pročitati.

Ostavite odgovor