Zavlačenja i druge muljavine
Ljudi ne vole da ih zavlače. S tim se svi slažu pa je glavno pitanje kako se sa muljavinama te vrste nositi.
Nekada su priče koje nam se serviraju kako bi se ukralo vreme ili ostvario neki sumnjiv naum naivne a nekada i vrlo mudro osmišljenje. Nekada se radi o nebitnim svakodnevnim sitnicama ali ponekad to budu i stvari gde je ulog i te kakav.
Većina nas, iako obično nema konkretan dokaz da nešto nije ok, ima jasan osećaj kada stvari ne štimaju kako treba. Konkretna reakcija na muljanje zavisi od toga koliko smo u datom trenutku iziritirani i kakav nam je opšti stil komunikacije.
Neki tako odmah kreću u raspravu a neki poput mene biraju opciju, pogađate – kidavela.
Nemam posebno izraženu tenziju kada osetim da me neko zamlaćuje ali nemam ni živce ni energiju da se upuštam u nadmudrivanje. To tako jalov posao. Okrenem se i odem pa nek meni ide na dušu ako grešim. Trpilo se vremenom otanjilo. Niti mi je do slušanja nebuloznih objašnjenja a ni do rasprava i ubeđivanja da znam da me lažu.
Sem toga, polazim od sebe,
ne obećavam ono što ne mogu da uradim, ili ne želim, pa onda i nema povoda da bilo kome serviram smejurije od opravdanja. Kada nisam sigurna da stvari mogu da ispratim na pravi način, jasno to predočim.
Stvarno mi je ljiga da se bavim pričama tipa – da znaš šta mi se sve desilo, ma glupi splet okolnosti, jao iskrsli mi neodložni poslovi i sl. To su bajke za malu decu.
U današnje vreme moj prilaz više nije u u modi. Ljudi mnogo vole da se pokažu kao jaki i moćni. Naveliko se tu o sebi supermenske egzibicije navode. Na rečima sila, a na delu – često veliko ništa. Obećavaju se kule i gradovi samo da se proguta mamac. Svesno se laže zarad nekog cilja. Pa ako prođe prođe.
Opet, neki bi i jare i pare pa da se teleportuju s mesta na mesto ili još bolje u isto vreme na 5 lokacija da budu i 12 poslova rade. Ali avaj, ne može. Još taj zakon fizike, ili koji god, izmišljen nije.
Neki sami sebe zavaravaju. Utripovani u zauzete živote i milion ideja kud bi i šta bi lako se pogube u ludilu od želja. Drugi mu tu dođu kao kolaterala. Elem, ništa lično.
Međutim, sve se svede, na:
-lične prioritete,
-spretnost i sklonost ka dobroj organizaciji.
Da se ne lažemo, niko neće zavlačiti i ispaliti nekog ko mu je jebeno bitan u životu.
To je suština. I nema tu dalje priče.
Mi od drugih dobijamo tretman onakav kako smo u njihovim životima kotirani. Ili preciznije, koliko im STVARNO značimo.
U tom smislu ja samo pratim ono što mi drugi poručuju svojim ponašanjem. Ne treba tu biti sujetan, nego gledati gde žele da nas ispoštuju i gde se ne bave zavlačenjem i ne serviraju nam jadna objašnjenja.
Ono što meni više od zavlačenja smeta je osobina (ili navika) nekih ljudi da se do besvesti premišljaju i predomišljaju. Znate ono – ‘oće dete piški, neće dete piški. Ljudi imaju pravo da se predomisle, to je legitimna stvar, imaju pravo da beskonačno vagaju o svemu ali ne volim da MENE u ta premišljanja ubacuju. Ne volim priče – ovo ćemo, ono ćemo, a onda dva sata, ili dva dana, kasnije kao da ih je amnezija opizdila po glavi.
Braćo i sestre, maštajte i planirajte slobodno, ali u sebi.
Posebno sam alergična na to da kad padne neki dogovor da me u zadnjem trenutku uz smešno obrazloženje obaveste da to ipak otpada ili da se koncept bitno menja a ja kao opciju imam da na to pristanem. A u slučaju da mi (jelte bezobraznoj) padne na pamet da negodujem ispadam netolerantna ili nefleksibilna. Ne razumem sve te tuđe zahtevne životne dinamike i izazove. (A ja, jelte, na čiviluku visim. Pa kako ko zvizne da dotrčim.)
Razumem da ljudi štimaju kako im pasuje i kako izvagaju da im se najviše isplati u datom trenutku. Razumem koncept da se uz minimum truda maksimum izvuče dok se drugima ubeđeno prodaju priče o opštoj dobrobiti i velikoj ljubavi i poštovanju.
Sve razumem i sve je Ok.
Al’ šanse nema da mene neko kome sam zadnja rupa na svirali ubedi da sam u stvari privilegovana. (Samo eto, ja to ne razumem. Ma da. mnogo sam tupava).
I šanse nema da ti kojima sam 162 na spisku kod mene imaju carski tretman. Možda su oni sebi centar galaksije ali jbg meni nisu.
Kod mene važi ono – šta poseješ, to ćeš i da papaš.