Zašto varaju žene?
Zašto žene varaju? Kad se sve sabere i oduzme mislim da je ključna reč – razočaranje. A zašto dolazi do njega, e to je već za debelu analizu.
Nego da krenemo redom.
Savremeno doba donelo je promene i drugačiji prilaz vezama i za neke, uglavnom mlađe žene. Tako je za njih, isto kao i za muškarce, pitanje vernosti diskutabilan koncept. Posebno u posttinejdžerskim godinama. One žele da uživaju, da se zabavljaju, da otkriju život. Da okuse sve njegove čari. To često podrazumeva serijal kratkih ili pak paralelne veze. Suština je u ugađanju sebi a to obično ne znači investiciju emocija u nekog konkretnog muškarca. Leprša se u potrazi za najboljom animacijom ega. Poenta je na što rasterećenijem životu bez obaveza i posebnog fokusa, osim na zadovoljenje sopstvenih hedonističkih pobuda.
Za takav stil života se najčešće poteže argument – želja da se ižive dok se ne vežu. One ne žele da propuste život, obično uz drugi čuveni argument – kao što su to njihove majke uradile žrtvujući se za porodicu. (A šta su zauzvrat dobile!)
Ono što je u tom konceptu problematično je da se život sa partnerom doživljava s predznakom negativnog. Da se doživljava kao ukidanje slobode i vrsta robijanja.
Šta se živelo živelo se, sad kreću samo obaveze – nikada nije dobar prilaz vezi. Ako se na nju tako gleda onda to u startu ne sluti na dobro. Ako u glavi postoji misao da život s nekim predstavlja (u dobrom delu) vrstu žrtve onda tu slabo i sreće i vernosti bude.
Bežanje od lošeg obrasca primarne porodice vodi ideji da brak nije nešto što posebno usrećuje. Moderna žena ne želi da reprizira život svoje majke polumučenice koja je konstantno zalegala za svoju decu i tolerisala na različite načine problematično ponašanje muža. I baš zato, ćerka ne pristaje na to da je bilo ko jaše. Ona živi drugačije. Međutim, kada je suština savremenog prilaza vezama u mnogome svedena na to da se ne ponovi greška majke onda ta greška postaje okosnica razmišljanja i nešto što magli širu sliku.
Predugo stavljen fokus samo na komoditet daje za posledicu da se preuzimanje odgovornosti za sopstveni, i život u paru, doživljava kao vrsta tereta. I popriličan smor. Ako je dadiljanje mame i tate dominantan obrazac ponašanja a sve zarad toga da se princeza ne muči, egocentričnost u kasnijim godinama života postaje i te kakav problem. Ako vas, recimo, posle posla sve čeka sređeno i skockano, onda je poprilično logično da se na brak u startu gleda kao na vrstu žrtve. I ne hrli mu se u susret.
Sledeći problem koncepta dišem-punim-plućima-nije-to-samo-za-muškarce-rezervisano, je ideja da ljudi mogu očas posla s jednog moda da se ubace u drugi. Do 30-35 ludujem a onda krećem da tražim pravog. Bojim se da to u realnosti ne ide tako. Kad određen stil života postane rutina nije lako prebaciti se u drugi koji je bitno različit. Čak i kada to žena zaista želi.
Sem toga, standardi koji se takvim prilazom vezama postave pred budućeg Pravog su obično nerealni. U stvari, poprilično zahtevani. S jedne strane, žene u površnim vezama svedenim uglavnom na provod i seks upoznaju muškarce u njihovom ne baš najsjajnem izdanju što dovodi do toga da za konačnog partnera žele nekog ko je bitno drugačiji. Ko ima mnogo više kvaliteta. S druge strane, od Pravog se takođe očekuje da kompenzuje mnogo toga što žena misli da gubi lagodnijim stilom životom. On treba da bude vredan njene žrtve. Vredan toga da se ona „smiri“.
Ono što svakako valja naglasiti je da postoji određen procenat žena koje u modernom ljubavnom stilu života zaista plivaju sjajno. To su žene koje imaju jasnu viziju šta žele i od sebe i od drugih i od života. Koje na mladalačke ljubavne igre gledaju kao na fazu sazrevanja i način da što više nauče i o sebi i o muškarcima. Da se iskušaju. Takođe, one sve svoje izbore nose sa stilom i dostojanstveno. Takve žene neće promašiti u ljubavi. Takve žene umeju da prepoznaju muškarca koji im je prava mera. One ne gaje iluzije i za njih veza nije bauk. Ne gledaju na nju kao na ukidanje slobode već na šansu da istinski vole i ostvare pravu bliskost.
Problem je sa ženama koje se ubede da je moderan ljubavni stil života nekakav standard i obavezan način potrage za partnerom. Koje se zavaravaju da drugačije ne ide. One će eto malo neobavezno isprobavati dok ne naiđe pravi.
Problem je ideja da je to uobičajen način da pokažu da nisu konzervativne i zatucane. (Neće bre one da budu ničije služavke, imaju one ista prava i slobode kao i muškarci). One su oslobođene i rasterećene od tih balkanskih primitivizama. (Frka je u tome što muškarci baš i nisu. Solidan deo njih svakako.)
Problem je u tome što one takvim prilazom muškarcima i vezama ne sazrevaju i ne uče, ne istražuju svoje suštinske potrebe već uporno čekaju bajku i princa. Čekaju da ih neko ili spase ili im osmisli život. Da ga odjednom učini sjajnim. (I bogatim, to skoro da se podrazumeva). Čekaju ga glumeći nešto što misle da je u trendu. Čekaju ga krijući se iza zabluda i iluzija. I nadasve, čekaju ga i traže tamo gde se on neće pojaviti.
Problem je sa ženama kojima je modernost u stvari kompenzacija ili za nesigurnost ili za odsustvo ideje šta zapravo žele i od života i od ljubavi. Takvim ženama veza i partner postaju pre obaveza nego oaza ljubavi i sklada. Takvim ženama brak pre ili kasnije donosi vrstu razočaranja.
Jer, kako ugoditi i biti po volji ženi koja i ne zna šta hoće. Teško, priznaćete.
U svakom slučaju, ako se na odnos s partnerom gleda kao na vrstu žrtve onda to definitivno nije dobar temelj ni za ljubav, ni za stabilnu vezu. A jedan od stilova rešavanja problema razočaranosti je – švrljanje.
A zašto se nekada radije švrlja nego da se nauče lekcije e to je opet za posebnu priču. O tome i još koječemu u narednim tekstovima.