Zašto je tako teško promeniti se?

Svako od nas ima neku oblast u životu u kojoj bi više discipline bilo od velike koristi. Pri tome mislim na one oblasti u kojima bi nam više fokusa nedvosmisleno donelo dobrobit.

Neki imaju problem sa kontrolom ishrane, neki sa fizičkom aktivnošću, kod nekih je učenje i savladavanje novih znanja golem izazov.

Naravno da svi mi znamo da nije mudro pojesti tristagramsku čokoladu ili deset dana ne izaći iz stana ali mnogi to svejedno rade. Znamo i da odlaganje spremanja ispita neće doneti ništa dobro ali se prečesto ipak čeka zadnji trenutak ili odustane.

Zašto to činimo? Zašto nam je toliko teško da uradimo stvari od kojih imamo samo korist. Šta nas to sprečava? Koji to mehanizmi opstrukcije prorade pa se pokušaji pomene završe neuspehom i dodatnim razočaranjem u sebe?

Ljudi koji nemaju tu vrstu izazova spremno će reći – sve je to lenjost. Neki budu još oštriji u kvalifikacijama pa kao krivce proglase – glupost i loš karakter.

Međutim, uzrok je retko kada tako jednostavan da bi se sveo na lenjost. Zakočenosti u lošim navikama je skoro uvek psihološke prirode.

Samoopstrukcija se ne javlja zato što smo tupavi pa ne znamo šta je za nas dobro ili zato što smo mrcine lenje. Javlja se zato što ne umemo da se nosimo:

-Sa preplavljujućim negativnim emocijama.

-Sa toksičnim uverenjima o sebi.

-Sa strahom od potencijalnog neuspeha.

-Sa ubeđenjem da smo nesposobni.

-Sa verovanjem da bolje i ne zaslužujemo.

U suštini, sa raznim varijantama samoomalovažavajućih ideja o sebi, onih koje podrivaju naše pokušaje da se mrdnemo iz tačke tavorenja.

U tom smislu prvi i najvažniji korak u oslobađanju od loših obrazaca ponašanja i uvođenja novih konstruktivnih je da se pozabavimo otkrivanjem uverenjima koja nas drže zarobljenim u lošim navikama.

To nije lako ali je obavezni uslov da se krene putem promene koja će zaista OPSTATI i postati sastavni deo našeg života.

Drugi bitan faktor koji utiče na menjanje loših navika i uviđenje dobrih je taj što većina ljudi ne zna na koji način je to najlakše sprovesti.

Kada se otkriju glavni uzroci opstrukcije ali se u pokušaju promene svejedno doživi neuspeh mnogi pomisle da je on posledica nedostatka jake motivacije. (Da se razumemo, motivacija je uvek obavezni uslov, jer zašto bi neko bilo šta menjao ako za to nema motiv.) Ono što nam fali je samodisciplina, entuzijazam, istrajnost i posvećenost tokom procesa promene. A fale nam (između ostalog) zbog toga što nam je teško da se odvojimo od infantilne ideje promene preko noći. Malo uloženog truda koji brzo daje sjajne rezultate.

((Ono što ovde treba posebno naglasiti je – nužnost zdrave lične motivacije. Treba da budemo vitki jer to imperativ vremena u kom živimo, treba da vežbamo jer sad svi idu u teretanu – ne, to nisu pravi motivi. Pravi motivi su zasnovani na iskrenoj želji i svesti o tome zašto je nešto dobro po nas. Bilo koji motiv spolja nema moć da nas veže u istrajnosti.))

Većina nas prvo poleti da se menja ‘iz korena’. Od sutra prestajemo sa prežderavanjem, upisujemo se u teretanu, krećemo da ustajemo u 7, čitamo minimum 50 strana dnevno… Početni nalet entuzijazma i rešenosti se u 99% slučajeva završi neslavno, odustajanjem koji dan kasnije. Taj je ishod otuda što se ‘udavimo’ megalomanskim startnim zalogajem.

Sem toga, sam mehanizam lične sabotaže skoro uvek podrazumeva nalete motivacije koji se završavaju porazom. To je sastavni deo začaranog kruga razočaranja. Taj neuspeh je ‘potvrda’ da ‘nismo ni za šta’. I eto nas ponovo u paklu samosažaljenja i samookrivljavanja s jedne strane i potiho nadanja da će nam jednom možda uspeti, s druge. 

Treba razumeti da se promena nikada ne dešava naglo i iznebuha, ona je uvek postupan proces koji ima svoje zakonitosti. Dokle god to STVARNO ne prihvatimo znači da za promenu i nismo spremni.

Stoga je najznačajniji aspekt priče o promeni da zaista razumemo i saživimo se sa tim da ona zahteva VREME I TRUD. Ma koliko to ovako napisano delovalo banalno tu činjenucu mnogo ljudi ne ume ili ne želi da prihvati. Verovanje u bajke i spas sa strane je, na žalost, deo mentalnog sklopa većine ljudi.

Da ne bismo došli u poziciju da naša motivacija i entuzijazam brzo usahnu valjalo bi da se uputimo u najbitnije činjenice koje su vezane za sam proces promene.

Prvo što treba razumeti i prihvatiti je da smo mi bića rutine. Naš um ima urođen otpor ka SVAKOJ promeni. On želi da funkcioniše na autopilotu. U tom smislu je očekivanje da nam, na duže staze posmatrano, motivacija bude dovoljna, poprilično naivno.

Ako moramo o nečemu stalno svesno da razmišljamo šansa za uspeh je veoma mala. U borbi između rutine i entuzijazma, rutina pobeđuje skoro uvek. Entuzijazam neminovno opada u toj stalnoj borbi sa podsvesnom željom da se vratimo na staro. To je poput pokušaja da se trči sa džakom od 20 kilograma na leđima. Izvodljivo ali se brzo umorimo.

Šta nam je činiti?

Treba da ubedimo naš um da radi za nas a ne protiv nas. Kako? Tako što promenu koju želimo da uvedemo u svoj život uvodimo vrlo malim, skoro neprimetnim koracima. Ubacujemo nove konstruktivne obrasce ponašanja u svoju svakodnevnu rutinu ‘na kašičicu’. Ubacujemo novo kratko delanje između dve već automatizovane radnje. One koje sasvim mehanički obavljamo uopšte o njima ne razmišljajući.

Ubacujemo u svoju dnednu rutinu nekoliko minuta željenog novog. Na taj način zavaramo naš um jer on na par minuta novog ne reaguje kao na veliku pretnju i ugrožavanje već razrađenog sistema. Naravno, na početku nam treba promišljen trud i podsećanje ali trud od 5 i 55 minuta, priznaćete, nema istu težinu. Kako vreme odmiče to nešto novo postaje navika o kojoj više ne razmišljamo, samo je radimo.

Najbitnija napomena, to željeno novo je nužno raditi ama baš SVAKI dan, bez izuzetka da bi kroz otprilike 3 meseca to postala naša nova navika. Prekid, pa makar to bilo na samo jedan dan, nas dovodi u poziciju da poništimo sav prethodni trud.

Otuda i jeste toliko bitno da krenemo sa vrlo sitnim koracima, onim koje je lako ispoštovati i kad nismo dobre volje i kad nas sve mrzi.

Ono što je fenomenalno sa usvajanjem samo jedne nove pozitivne rutine je što nam po postignuće daje vetar u leđa pa svaku sledeću promenu čini lakšom. Jedan uspeh otvara vrata novih uspeha.

Te male pobede nam dokazuju da možemo. Da imamo u sebi potrebnu moć.

Da rezimiramo put promene.

Prvi i obavezni korak promene je da otkrijemo zašto joj se toliko opiremo. Koja su to uverenja u temelju naših poraza. Koja verovanja stoje iza ideje da ne zaslužujemo da živimo bolje. To nije lak i brz proces ali je uslov da bi se krenulo na put promene.

Činjenica je da se ljudi uglavnom menjaju kada ih život satera uza zid. Kada im se dese neka traumatična iskustva koja ih trgnu i učine da bolje sagledaju ko su i šta žele. Ili možda najpre, kad više ne mogu da poriču neke lične istine.

Taj trenutak je ključan. Nesreća ili težak poraz nas vode u poziciju da se zapitamo – da li ja stvarno želim i dalje ovako. Na kraju, to i jeste njihova (primarna) uloga. Jer dokle god ih doživljavamo kao kazne od boga ili univerzuma mi se zapravo ‘cementiramo’ u ulogu žrtve i ličnu moć prebacujemo na druge u infatilnom očekivanju spasenja sa strane. Tako se niko ne menja, niti iz te pozicije ikada možemo biti dovoljno motivisani i entuzijastični da se promenimo.

Dakle, ljudi se ne menjaju iz pozicije – baš bi bilo lepo da imam 20 kg manje, menjaju se uglavnom kada iskuse ozbiljan zdravstveni problem ili emotivni poraz, ili kada ih niz neuspeha napokon nateraju da otvore oči za svoje istinske potrebe.

Kada dođemo do uzroka problema i shvatimo da je vreme za promenu došlo, posvećujemo svoju pažnju iznalaženu najboljeg načina kako da promena postane deo našeg života.

Da na tom putu ne bi lutali i bespotrebno trošili energiju bitno je da se saživimo sa činjenicom da se promena neće desiti odmah i lako. I da sam put promene ima svoje zakonitosti. Naizgled sitne (mnogima banalne i smešne čak) početne promene su najsigurniji put da se u nekom kasnijem trenutku dese one velike. Valjalo bi da razumemo da će naš mozak agresivnu kampanju za promenom lako i brzo obesmisliti i učiniti da odustanemo. Otuda su male promene u rutini najbolji način da prevarimo našu urođenu potrebu da ostanemo u zoni poznatog.

Međutim, jedan mali uspeh, jedna nova kreativna rutina učiniće da poverujemo da možemo pa će svaka sledeća biti brža i lakša.

Baš tih početnih 5 minuta novog daje glavni zamajac promeni. Pa se startnih 5 minuta vežbanja kroz pola godine pretvore u pola sata. 5 stranica knjige u cela poglavlja. Obavezan krug po naselju u 5 km.

Uspeh uvek najbolje uspeva.

-*-

Ako želite pomoć i podršku na putu promene, ako želite da postavite jasne granice i suočite se sa svojim strahovima i pogrešnim uverenjima, tu sam za vas. Zakažite online konsultacije. I krenite na put ka ispunjenijem životu. nadastep@gmail.com