Zašto je slušanje i ćutanje zlato?
Sedimo i razgovaramo. U stvari, osmehujem se i puštam ga da priča. Postavljam potpitanja, ponekad klimnem glavom.
Da ne bude zabune, ne radim to reda radi. Stvarno slušam sve što govori.
Ljude obično svrbi jezik da nešto kažu. Da iznesu svoje mišljenje, da pričaju o sebi. To je sasvim normalno. Samo većina i dalje ne razume da je slušanje srž komunikacije.
Slušajući saznajemo sve što treba da znamo o drugima.
Čak i onda kada oni sami biraju teme, čak i onda kada su one banalne, čak i onda kada ni jedno pitanje ne postavimo.
-*-
On se šepuri kao paun. Dočekao je svojih pet ili pedeset pet minuta. Veze kao singerica. Hvalospevi na sopstveni račun. Ali bata ipak ima mere. Sve klizi ležerno i spontano. Sav u pozi nehajnosti beogradskog šemekera.
S vremena na vreme, odglumi šarmantnu opasku o svetu i ljudima, ali tako koncipiranu da sopstvenu superiornost još više naglasi. A šta reći, opijen sopstvenim likom i delom.
Slušam ga kako priča zanesen u svoj monolog potpuno zaboravljajući da svet nije njegovo privatno igralište, da tu još ponekog ima. Sve i svi u službi njegovog visočanstva. (I od mene se to očekuje. Nego šta).
Slušam ga kako ubeđeno pljuje po svemu što njegovom božanskom ukusu ne godi. On i ne pomišlja da iko može (i sme) drugačije da misli. Ma sve drugo je go primitivizam i glupost. Ili je po njegovom ili nikako. (Ah šećeru, upravo i si i mene tupošom proglasio).
Slušam ga kako autoritativno deli packe svima koji nisu dovoljno urbano ušminkani. Sve sami seljaci, dođoši i južno-je-tužno. Zar iko sme i da pomisli da ima išta vrednije od poze prestoničke intelektualne elite!? (Oho, još jedan minus na moj račun).
Slušam ga i mislim – ma džaba ti sve frajeru.
Nisi ti ništa više od utripovanog i nabeđenog Bg snoba. Narcis bez pokrića. Nezrela, umišljena muškarčina s mozgom pubertetlije željnog aminovanja.
Sav tako sjajan al’ se iza advertajzing performansa krije neostvareni i razmažen mamin sinčić. Svikao na privilegije i povlašćenost arogantno kmeči što mu drugi crven tepih ne prostiru dok njegova noga zemljom hodi.
Svet je pun nedodirljivih i nepogrešivih.
Onih što su uvek i u svemu najbolji, čije su misli i ideje jedine ispravne, čija su dela uvek najveća. Onih koji u svaku komunikaciju ulaze s visine. Koji ubede sebe da na to imaju sva prava sveta.
Zašto je slušanje drugih i ćutanje zlato?
Zato što bez konflikta razne kreature adaktirate u arhiv nebitnih i beznačajnih osoba.
Bez da sebi priredite da vam prepotentni i nadobudni, bezdušni i sebični sole pamet i drže slovo kako ste glupi i primitivni jer ne kontate njihovu veličinu.
Oni odrecituju svoje, odcvrkući monolog života svog, a vi ih mirno saslušate i uz osmeh par minuta kasnije prebrišete. Iz života. Iz sećanja.
Za više od toga nisu. Za više od toga je nužno imati ponešto srca i duše. I osećaja za druge.
-*-
PS. Koji dan kasnije stigao mi je poziv za ponovno druženje, uz reči, tako smo se divno ispričali prošli put.
Aha, baš to, hehehe.