Znate li zašto je većina naših odluka o promeni u startu osuđeno na propast?
Onih :
-da ćemo se zdravije hraniti,
-da ćemo krenuti da vežbamo,
-da ćemo ranije ustajati,
-da ćemo manje visiti na netu,
-da ćemo više učiti,
-da sledeći put nećemo nasesti na provokaciju bližnjih,
-da nećemo nikad više dozvoliti partneru da nas tako nasanka …
Zato što većina postiignuća zahtevaju promenu ponašanja. Promena ponašanja opet zahteva ili da usvojimo nove navike ili da se odreknemo starih, a usvajanje novih navika nije stvar odluke već svesne istrajnosti.
Postignuća su manje stvar odluke i želje a mnogo više rutine i posvećenosti.
To sa klikovima, pa mi jedan dan ustanemo preporođeni i krenemo i zauvek ostanemo posvećeni nekoj novoj pozitivnoj promeni – to je u domenu bajke. To ne biva.
Mi smo bića koja funkcionišu po automatizmu a svako menjanje ustaljenosti traži svesnost i istrajnost. Nema tu proviđenja i desilo se odjednom.
Svaka promena traži vreme u kojem se prilagođavamo nelagodnosti novog. Naš organizam kao da traži da se brže bolje vratimo na staro, na ono na šta je navikao. Većina nas padne na tom ispitu.
Stare navike i rutine nas vuku nazad:
-pa šta ima veze ako danas preskočim trening.
-ma šta će strašno da se desi ako pojedem tu krofnu. (Jednom se živi).
-sutra ću ustati u sedam.
-sledeći put ću reći kevi (mužu, sestri, prijateljici, kolegi…) da ne može tako da se ponaša.
-drugi put stvarno neću srediti sobu iza dece, (ne mogu ipak da dozvolim da žive u đubretu).
Ne padamo mi zato što ne želimo nove stvari, padamo zato što nismo spremni za njih da se pomučimo.
Usvojiti nove navike ne ide ni brzo ni lako kako bi to nama odgovaralo.
Normalno je da nam treba vreme da savladamo novi jezik. Retko ko očekuje da progovori španski posle dve nedelje učenja. Svesni smo nužnosti truda i zalaganja, međutim u nekim sverama života mi odbijamo ideju da je neophodno da se iole pomučimo.
Zato se dešava da neki ljudi provedu život sanjareći, neki večito na kratko i sitno pokušavajući a neki prolongirajući i odlažući akciju za bolji ili pravi trenutak koji (naravno) nikako da dođe.
Uspevaju oni koji na vreme, u ranim godinama, shvate da napredak uvek traži trud. I oni koji u nekom trenutku života dođu do tačke da s nekim stvarima više ne mogu da žive i da su spremni da urade SVE što treba kako bi ih promenili.
Odluka otuda često jeste samo reč i lepa želja ali je realizacija uvek na našoj spremnosti da se za to novo i bolje pomučimo.
I za kraj kažu neki umni ljudi da je za promenu loše navike ili usvajanje nove nužno bar tri meseca kontinuirane posvećenosti bez izuzetka da bi ona zaživela kao naša nova rutina.
Minumum tri meseca svakodnevnog promišljanja i svesti da nećete jesti slatkiše, čak i ako imate 2 rođendana, slavu i svadbu kod prijateljice.
Minimum tri meseca ustajanja u 7, da, i onda kada ste zaspali oko 5.
Minumum tri meseca trčanja ujutru čak i onda kada pljušti kiša.
Minimum tri meseca uprkost ružnim stvarima ili iznenadnim srećama, uprkos svim izazovima, jer nema života bez njih.
Minimum tri meseca i onda kad dobijete otkaz ili izbije velika frka na poslu, silno se posvađate s mužem, grozno vas razočaraju deca.
Većina nas istraje neko vreme a onda se NEŠTO desi. Nešto što nas nagna na depresivni ili šta-će-meni-sve-ovo, ili, ionako-je-sve-koma-šta-se-ja-džabe-upinjem, ispad i sl.
Mislim da je sada mnogo šta jasnije.
Ne završava fakultet o roku želja i odluka nego guzica što sedi i glava što buba. Ne skine kile želja i odluka, već litre znoja i suza.
Druge recepture nema. Stvarno se ne zezam se, nema.
-*-
Ako vam je potrebna psihološka pomoć ili savet, ako vas muče neka ljubavna ili životna pitanja, pišite ili zakažite online konsultacije. Tu sam za vas. nadastep@gmail.com