Zamke psihološke samopomoći
Rešila sam da napišem tekst o zamkama psihološkoj samopomoći. To je tema o kojoj se ne piše mnogo a ljudi su, čini mi se, zbunjeniji nego ikad.
Opcija prva je da se date na proučavanje psihološke literature.
Međutim, tu u startu postoji jedan ozbiljan problem. Osim ako nemate jasne instrukcije (a većina ih nema) vrlo lako možete da se pogubite u moru knjiga s različitim prilazima temi koja vas zanima.
Oni što posle toga uglavnom sledi je razočaranje jer kad kupite, recimo, desetak knjiga koje na koricama obećavaju fenomenalne uvide, vidljive rezultate za par nedelja a dobijete osrednji do loš tekst ili pak štivo koje vas posle 20-tak strana nedvosmisleno odbija onda ne trčite da se dalje zatrpavate nahvaljenim SAVRŠENIM sadržajem.
U nekom trenutku shvatite da će na koricama skoro svi ispisati bajku samo zarad toga da bi prodali svoju robu. Neki će to raditi umereno i suptilno a neki će vas savršeno izmanipulisati jer su doktorirali psihologiju marketinga. (Samo kod kupca izazovi osećaj da nešto STRAŠNO bitno propušta i reš pečen je).
Kad vas više puta reš prepeku dešava se sledeće: ili pokleknete porivu i sve batalite ili promenite strategiju i krenete da veoma ozbiljno proučavate ponudu pre nego što se mašite novčanika.
Neki, da bi predupredili razočaranje uvek nahvaljenom popularnom psihologijom, u startu se opredele za stručnu literaturu. Međutim, tada se često desi da nisu u stanju da je prate. Na kraju efekat bude sličan kao i u prvom slučaju. Demotivisani i u niskom startu da se odustane.
Moj savet je uvek isti – učlanite se u biblioteku i krenete da bistrite njihovu ponudu. Vremenom ćete doći do toga koji vam autori leže a koji ne. S kojim prilazima možete da se saživite a s kojim ne.
Pri tome, treba biti svestan još jedne činjenice, čak i autori koji su zaista kvalitetni ne odgovaraju svakome.
Sledeći nivo igrice zvane – samopomoć je gledanje videa.
Rekla bih da je to sada najčešći vid improvizovanog rada na sebi. Lakše je od čitanja i za kraće vreme se dobije dosta informacija.
A videa, koliko vam srce želi. Na različite teme. Pa svakome od volje.
Većina ipak krene od onih koji su popularni (izvikani) i koji obećavaju vidljive i brze pomake ako ih sledite.
U našoj prirodi je da rešenje želimo i brzo i lako i baš ta naša težnja da promena bude jednostavna čini da “padamo”na slatkorečivost.
Jednom sam čula komentar tipa – dokle god ne moram da platim, šta ima veze koga slušam i koga na netu pratim.
Pa, dragi moji, bojim se da ipak ima.
Šta se tu, u stvari, zbiva?
Neko vas osvoji na prvu, pa vam nadribla ideju da ćete se NAPOKON izvući iz začaranog kruga. Raste nada, raste želja, puni ste eleana i volje i spremni za konačni obračun. Međutim!?
Kako to volim da kažem – do prve bandere. Do prvog iole većeg izazova kada se jasno uvidi da od obećanog nema ništa. Da smo se isto kao i pre, ako ne i gore, prosuli.
Utripovati se u ideju ogromne lične moći preko noći, potom nerealnih očekivanja i neutemeljenih nadanja je na duže staze gledano, poprilično pogubno. S jedne strane, ne prave se realni konkretni pomaci i promene, suštinski se ne menja ništa, a s druge strane se u mašti leti visoko i bilduje ego. To problem ne samo da ne rešava, nego ga često i produbljuje.
Naravno, nije u mom maniru da ikoga prozivam samo ću reći sledeće – ako se opredelite da pratite video sadržaje gledajte da to budu ljudi od iskustva, znanja i integriteta. A ima ih.
Kako ćete ih razlikovati?
Pa tako što vam neće obećavati ama baš ništa. Samo će razložno govoriti o problemu koji vas muči.
Na kraju priče o samopomoći dolazimo do psiholoških radionica i različitih programa psihološke podrške.
To su opcije za one koji bi u skladu s vremenom u kojem živimo – sažvakano.
E već tu, na samom startu, nailazimo na problem. Kod psihologije koncepti brzo i sažeto za većinu ne piju vodu. Nema kod psihologije ničeg instant.
Nepobitna je činjenica da je usvajanje i saživljavanje sa istinama o sebi nešto što nam ide najsporije i najteže. Prilično uvereno ću reći da bih se pre kladila da će neki ljudi naučiti latinski nego promeniti recimo pogrešan obrazac biranja partnera.
Kada živite pod određenim (lošim) okolnostima nekoliko decenija i u skladu s njima formirate svoj pogled na svet i ljude, poprilično je nerealno očekivati da će za njihovu promenu biti dovoljno par nedelja i opšti program.
Otuda prečesto imamo sledeću mučnu situaciju da ljudi prođu pet različitih radionica recimo na temu kako podići samopouzdanje i iz njih izađu još sluđeniji i nesigurniji u sebe. I to ne zato što su na radionicama čuli nešto kardinalno pogrešno, već zbog činjenice što oni savete ne umeju da primene. I eto još jedne prilike da se sebi upute reči tipa – ništa ne umem da uradim kako valja.
Na kraju većini najmanje bude žao para, mnogo više ih zabole uvereno odvaljene rečenice tipa:
– ipak se niste dovoljno trudili,
-žao nam je što niste umeli da procenite da radionica ipak nije za vas.
Ili klasično stajanje na muku okruženja svedeno na rečenicu – pa ko ti je kriv kad veruješ svemu i svakome.
Radionice, to je moj stav, su sredstvo elementarne edukacije i to onih koji o temi ne znaju ništa ili jako malo. Imati iole veća očekivanja i nadati se iole konkretnim pomacima na ličnom planu je otprilike slično poput verovanja bajkovitim obećanjima na koricama knjiga.
Elem ako želite da se edukujete o temi ili razjasnite neke (sitne) nedoumice – to svakako, da rešite iole konkretan problem – teško. Za to je ipak nužan kontinuiran rad jedan na jedan.
A ako vam je ipak potrebna psihološka pomoć da razrešite pitanja na koja nemate odgovore, da se suočite sa strahovima i teškim životnim izazovima, zakažite online konsultacije. Tu sam za vas. I mogu da vam pomognem. nadastep@gmail.com