Zajedništvo detinjstva
Kad je do mene stigla informacija da će se organizovati godišnjica male mature pomislila sam – baš lepo. I pomalo neuobičajeno. Kada sam nešto kasnije čula da su ljudi već krenuli da se svake subote okupljaju i druže to mi je bilo jako simpatično. Doduše, priznajem, pomislila sam da će sve to biti kratkog daha. Par okupljanja i na kraju veliko finale, a potom kud koji mili moji.
No, prevarila sam se. Ispalo je bitno drugačije.
Lično, osnovnu školu baš i ne pamtim po dobru. Pre je obratno. Iskreno
do kraja, trebalo je godina i godina da izbrišem ružno i dođem do toga
da na prošlost gledam drugačije. Međutim, ni jednog trenutka nisam imala
dilemu da ću biti deo te priče. Ni prenemaganje ni krčkanje u
sopstvenom jedu nisu moj stil života, naprotiv. Radost je bila moja
primarna, instinktivna reakcija. Nije postojao razlog da kažem – ne
zanima me, nemam vremena.
U životu ide – šta zeliš, to i realizuješ. Opravdanja su obično alibi. U današnje vreme najpre ili za lično zavaravanje ili nadizanje.
Da, sada živim u drugom mestu, da, poprilično sam zauzeta, da, vrlo komunikativna i ne vapi mi duša za druženjem ali svejedno imam vremena i želje da vidim neke ljude. Želim da ih vidim. E to je suština.
Ono što je sam shvatila prateći druženja, što uživo što kao posmatrač, je da oduševljenje i entuzijazam uopšte nisu tako slučajni. Rekla bih da je ideja za okupljanjem pokrenula u ljudima želju da izađu iz rutine ličnih života i da se bar na trenutak vrate u neko drugačije i bezbrižnije vreme. Da se evocirajući uspomene opuste i oraspolože. Da u komunikaciji s ljudima s kojima dele zajedničku istoriju nađu oduška.
U današnje vreme otuđenosti i turbo životnog ritma ljudi teško veruju jedni drugima. Nekada se čini da se život pretvorio u trku dostignuća gde su svi ili potencijalna korist ili konkurencija. Komunikacija kao da se svela na foliranje ili sisteme suptilnih ili krljajućih manipulacija. Ali kad sedite s nekim koga znate od sedme ili desete godine života, koga ste videli kako odrasta i kako postaje čovek, s kim ste pravili nestašluke, ne možete da glumite. I nemate želju da glumite.
Zajedništvo detinjstva vas natera da skinete masku. Da spustite gard. Tu nema potrebe za ostavljenjem utiska, tu nema mesta skupljanju poena. Jer, čak i da to želite, ne možete to pred nekim ko vas pamti kao uplakanog klinca, ko se seća prepisivanja i bežanja s časova i gomile zajedničkih gluparija.
I baš ta rasterećenost od promisli – bože šta li on/ona hoće, kakve li skrivene namere ima, čini da se čovek oseti dobro i opušteno. Da se oseti prihvaćeno i kao deo celine koju voli i koja njega voli. Kao deo celine u kojoj se oseća zaštićeno i slobodno da bude svoj. Bez zebnje kako će ono što kaže biti tumačeno. Jer, pa bože, mi se znamo još kao deca. Znamo se pre vremena ambicija i moći, iz doba dok smo svi još istraživali kud bi i šta bi, dok smo sebe iskušavali, dok smo se zaljubljivali i usput budalisali, dok smo svoje granice ispitivali. Dok smo bili jako daleko od prave životne utakmice.
Moderno doba ima svoje prednosti ali i velike mane.
• Željni smo možda najviše od svega prihvatanja i osećaja pripadnosti.
• Željni smo osmeha i rasterećenosti.
• Željni smo pozitivnih priča i šale.
• Želji smo pohvala i podrške.
• Željni smo bliskosti i razumevanja.
• Željni smo da nam neko lepu reč kaže.
• Željno smo druženja i razonode.
• Željni smo dobrote i lepše slike sveta.
• Željni smo priče koja nije ni osuda ni kvaziumna beseda.
E druženja su nam to dala. Osećaj da smo deo jedne divne, kreativne celine.
Vreme u kom živimo je vreme osude, vreme dominacije negative i glorifikacije agresije i primitivizma a osećaj da postoje ljudi i mesto gde možete biti opušteni i prihvaćeni bez da vas kroz lupu proučavaju je neprocenjiv.
Neprocenjivo je to da budemo u društvu
ljudi gde se iniciramo pozitivnom energijom. Onom koja nas podiže i
čini spremnijim da se borimo s izazovima i neminovnostima ličnih života.
Onom koja nam izmami osmeh i onda kada nam do njega nije. Onom koja nas
obodri i kad smo potonuli.
Da, definitivno, neprocenjivo.