Umete li da učite komunicirajući?

Svaka komunikacija jeste nauk. Nije učenje u životu samo ono iz knjiga ili preko formalnih i neformalnih obuka. Najvažnije lekcije su one koje nam prirede ljudi. Bilo da nas svojim rečima pokrenu ili izlude.
59

Kažu ljudi da je teško menjati se. Kažu vreme je takvo da je teško verovati drugima. Kažu da se sve svelo na koristoljublje i sistem prevara. Kažu najbolje je držati se proverenog. Kažu ne valja ići dalje od oprobavih stvari.

Može i tako da se gleda a može i malo drugačije.

Lično, ne ulazim u komunikaciju s ljudima kao da samo u ringu. Ne mislim da je svet mesto u kom se sve svodi na manipulaciju. Ne mislim takođe da su sve priče trivija i stvar gubljenja vremena.

To kako doživljavamo ljude najpre zavisi od nas samih.

Ako smo dovoljno otvoreni nijedna priča nije promašaj. Čak i kada se to tako čini. Čak i onda kada nas smore i udave, kada nas iznerviraju i povrede, nismo na gubitku.

Sad bi neko rek’o – šta bre ova lupeta. Kakva korist od sekiracije. Direktna svakako ne, ali je tu da se zapitamo i promislimo o mnogo čemu.

• Zašto nas neki ljudi iritiraju?

• Zašto nam je u njihovom društvu neprijatno?

• Zašto nas njihove priče provociraju ili guše?

• Zašto one u nama izazivaju negativnu reakciju?

Kad čovek posle nekih ružnih komunikacijskih iskustava proba da izađe malo iz rutine kukanja ili samosažaljevanja, ako bar proba da dobro razmisli o njima, može štošta korisno po sebe da zaključi. Recimo:

• Da takva sranja više neće ni pod kojim obrazloženjem tolerisati

• Da okonča neke toksične komunikacije jer shvati da ipak više voli sebe od društvenih konvencija

• Da napokon prizna sebi zašto se stvarno zbog nekih tema toliko uzrujava

Svaka komunikacija jeste nauk. Nije učenje u životu samo ono iz knjiga ili preko formalnih i neformalnih obuka.

Najvažnije lekcije su one koje nam prirede ljudi. Bilo da nas svojim rečima pokrenu ili izlude. I jedno i drugo je i te kakva pouka.

Poznato je da se većina ljudi roguši na nagoveštaj saveta. Ne žele da prihvate da u bilo čemu greše i da bi mogli bolje. Da se ne lažemo, nije to ni malo lako. Volimo mi da mislimo da smo bogomdani. No suština svakog napredovanja u životu je svedena na to koliko smo spremni da se menjamo. Koliko smo spremni na potpunu odgovornost za sopstveni život.

Deo te priče je da umemo da učimo komunicirajući s ljudima.

• Da ne odbijamo a priori sve ono što nije pohvala i laskanje.

• Da se manemo iluzije da se u sve razumemo.

• Da za početak menjamo stavove onda kada nam validno obrazlože zašto je to po nas dobro.

• Da ih prihvatimo onda kada su jasno argumentovani. Kada su smireno i taktično plasirani. Kada osetimo da su za našu dobrobit.

• Da se ne povlačimo zato što promene zahtevaju odeđen napor ili usvajanje nekih novih znanja i veština.

• Da ne odustajemo zato što će to značiti ponešto promene naše rutine.

Da, to sa nadizanjem i omalovažavanjem ne prolazi, pljuvanje i osude takođe, ali kad nam se lepo objasni zašto bi nešto bilo bolje i korisnije prilično je neozbiljno to odbiti uz obrazloženje da je teško menjati se.

Naravno, to uvek ponavljam, svako ima pravo da ne želi da išta u vezi sebe menja. Ali onda mora da se pomiri s tim da neki drugi ljudi žele da se menjaju i napreduju i da neće želeti da slušaju navek iste priče, kukanja, opravdanja i primedbe.

U životu su samo bajke i prazne priče lake. Napredak ipak iziskuje određen trud.

Leave a Reply