Umete li da učite komunicirajući?
Kažu ljudi da je teško menjati se. Kažu vreme je takvo da je teško verovati drugima. Kažu da se sve svelo na koristoljublje i sistem prevara. Kažu najbolje je držati se proverenog. Kažu ne valja ići dalje od oprobavih stvari.
Može i tako da se gleda a može i malo drugačije.
Lično, ne ulazim u komunikaciju s ljudima kao da samo u ringu. Ne mislim da je svet mesto u kom se sve svodi na manipulaciju. Ne mislim takođe da su sve priče trivija i stvar gubljenja vremena.
To kako doživljavamo ljude najpre zavisi od nas samih.
Ako smo dovoljno otvoreni nijedna priča nije promašaj. Čak i kada se to tako čini. Čak i onda kada nas smore i udave, kada nas iznerviraju i povrede, nismo na gubitku.
Sad bi neko rek’o – šta bre ova lupeta. Kakva korist od sekiracije. Direktna svakako ne, ali je tu da se zapitamo i promislimo o mnogo čemu.
• Zašto nas neki ljudi iritiraju?
• Zašto nam je u njihovom društvu neprijatno?
• Zašto nas njihove priče provociraju ili guše?
• Zašto one u nama izazivaju negativnu reakciju?
Kad čovek posle nekih ružnih komunikacijskih iskustava proba da izađe malo iz rutine kukanja ili samosažaljevanja, ako bar proba da dobro razmisli o njima, može štošta korisno po sebe da zaključi. Recimo:
• Da takva sranja više neće ni pod kojim obrazloženjem tolerisati
• Da okonča neke toksične komunikacije jer shvati da ipak više voli sebe od društvenih konvencija
• Da napokon prizna sebi zašto se stvarno zbog nekih tema toliko uzrujava
Svaka komunikacija jeste nauk. Nije učenje u životu samo ono iz knjiga ili preko formalnih i neformalnih obuka.
Najvažnije lekcije su one koje nam prirede ljudi. Bilo da nas svojim rečima pokrenu ili izlude. I jedno i drugo je i te kakva pouka.
Poznato je da se većina ljudi roguši na nagoveštaj saveta. Ne žele da prihvate da u bilo čemu greše i da bi mogli bolje. Da se ne lažemo, nije to ni malo lako. Volimo mi da mislimo da smo bogomdani. No suština svakog napredovanja u životu je svedena na to koliko smo spremni da se menjamo. Koliko smo spremni na potpunu odgovornost za sopstveni život.
Deo te priče je da umemo da učimo komunicirajući s ljudima.
• Da ne odbijamo a priori sve ono što nije pohvala i laskanje.
• Da se manemo iluzije da se u sve razumemo.
• Da za početak menjamo stavove onda kada nam validno obrazlože zašto je to po nas dobro.
• Da ih prihvatimo onda kada su jasno argumentovani. Kada su smireno i taktično plasirani. Kada osetimo da su za našu dobrobit.
• Da se ne povlačimo zato što promene zahtevaju odeđen napor ili usvajanje nekih novih znanja i veština.
• Da ne odustajemo zato što će to značiti ponešto promene naše rutine.
Da, to sa nadizanjem i
omalovažavanjem ne prolazi, pljuvanje i osude takođe, ali kad nam se
lepo objasni zašto bi nešto bilo bolje i korisnije prilično je
neozbiljno to odbiti uz obrazloženje da je teško menjati se.
Naravno, to uvek ponavljam, svako ima pravo da ne želi da išta u vezi
sebe menja. Ali onda mora da se pomiri s tim da neki drugi ljudi žele da
se menjaju i napreduju i da neće želeti da slušaju navek iste priče,
kukanja, opravdanja i primedbe.
U životu su samo bajke i prazne priče lake. Napredak ipak iziskuje određen trud.