U dubini duše dobri
Skoro sam na netu naletela na humornu objavu: ”Možda si ti negde u dubini duše dobra osoba, ali ja ne nosim ašov sa sobom”
Obično smešne objave kako pročitam tako i zaboravim ali ova se baš zalepila. I inicirala me na razmišljanje o uobičajenoj zabludi na našim prostorima. O onoj da je:
bitno to kakvi smo u suštini a da to kako je predstavljamo i nije tako važno.
E pa ljudi moji, VAŽNO je. Mnogo je važno.
Kada nas u prodavnici, banci, kafeu, gde god, ničim provocirano sačeka besna osoba nemamo mi ništa od toga što je ona – u dubini duše dobra osoba. Mi tu suštinu ne vidimo. Mi vidimo samo neljubaznu, namrgođenu ili histeričnu osobu.
Kad nas prijatelji ili bližnji dočekaju na nož jer su tog dana ustali na levu nogu ili im se neko deseti zamerio, nemamo mi ništa od toga što je on ili ona – u dubini duše dobra osoba. Mi tu dobrotu nismo videli, pre smo poslužili kao vreća za udaranje, a u tome, priznaćete, nema ničeg finog.
Konstantno tolerisati nepimereno ponašanje jer je neko – u dubini duše dobra osoba – je otvoreni poziv i hrabrenje da ta dobrota i dalje bude duboko zakopana.
Doveka trpeti ispade, kratak fitilj, nervozu i sl. jer je neko – u dubini duše dobra osoba – je poruka da je takvo ponašanje normalno i sasvim prihvatljivo.
Ali nije ni normalno ni prihvatljivo.
Odsustvo zlih namera ne čini ljude automatski dobrim.
Dobrota nije stvar rudarenja pa da kopamo u nadi da ćemo možda jednom naići na grumen zlata. Dobrota nije izdvojeni incident pa kad nas milost nečije duše jednom u par meseci ogreje da se raspilavimo i da onda na tom sećanju živimo u narednih godinu dana.
Dobrota takođe nije stvar trgovine pa da je uslovljavamo. U stilu, kad ispuniš moj spisak zahteva, kad se stoprocentno uverim da si korektna osoba e onda ću ti otkriti moje toplo srce.
Neki ljudi zatrpavaju dušu jer ih u nekom trenutku ubede da je to način da se zaštite, da je to nužnost modernog doba. Da je to način da pokažu da nisu glupi i naivni, da tako rade uspešni…
Ljudi zatrpavaju dušu jer sami poveruju da je tako bolje, da je to nužna odbrana od svakolikih negativnih izazova življenja. Pri tome, ljudi se ubede i u to da ko zaista želi da ih upozna da će imati strpljenja i volje da istrajno kopa do skrivene dobrote.
E dragi moji, ne ide to tako.
A sad nekoliko retoričkih pitanja.
• Šta mislite, koga ljudi pre vole i prihvate, one s osmehom ili one namrgođene.
• Šta mislite čije je društvo poželjnije, onih koji su radosni i veseli ili onih što se vazda na nešto žale ili obrecavaju.
• Šta mislite, ko u našim životima treba da ima prednost, ljudi koji su
prema nama uvek korektni i dobri, ili oni čije raspoloženje i ponašanje
lutrijskog karaktera.
Nemojmo se zavaravati da dobrota podrazumeva da se povazdan smejuljimo i
ugađamo drugima, jer to ni pod razno nije definicija duševnosti. Ali
nije ni to da sopstveno nezadovoljstvo iskijavamo na drugima tešeći se
da samo – u dubini duše dobre osobe. A posebno ne
valja da se zavaravamo da je čin ljubavi drugih da razumeju i istrpe
naše ispade. To s ljubavlju veze nema. To je čin pasivnog pristajanja na
vrstu maltretiranja, čin glorifikovanja nemoći da se prihvati
odgovornost za sopstveni život.
Valja se takođe zapitati i to, da li je pošteno i pravedno prema korektnim, ljubaznim i uvek pristojnim ljudima da njihovu vrlinu izjednačavamo s ponašanjem onih za čiji gest dobrote treba da se načekamo i pride amortizujemo gomilu njihove negative.
Dragi moji, dubinu naših duša drugi ne vide. Drugi vide ono što svojim delima i ponašanjem pokažemo.
Valja to uvek imati u vidu.