Strah – kao izgovor za odustajanje – III deo

mask-5148406_960_720

Pitaju me neki dan – jasno mi je sve to sa mehanizmima kako se javlja strah  ali kako da prestanem da se plašim.

Dam par jednostavnih saveta uz obrazloženje zašto i na koji način su oni podsticajni a na to usledi – ok je to ali ja sebe ne mogu da nateram.

Ako čovek sebe ne može da natera da prošeta nego, iako zna da će se iznervirati ili potresti, svejedno pilji u ekran televizora ili telefona, onda je to SVESTAN izbor.

Ako se obična radnja koja ne zahteva poseban napor otpiše kao neadekvatna ili zahvena ili neučinkovita onda se valja zapitati kakvu KORIST čovek ima od toga što se napaja strahom. (Da, korist).

Uporno insistiranje na stvarima koje izazivaju strah govori o tome da je on vrsta paravana za odustajanje od sebe.

To je jače od mene – je vrsta koristi. Na račun straha se dobija neki vid pažnje: emapatija, sažaljenje, hrabrenje… ((Da nije straha ja bih to i to ali me on parališe.)) Strah je standardano opravdanje koje ljudi potežu kada nisu voljni da se bave sobom.

Antipod nekih strahova je želja za čarobnim štapićem, za bajkom. Oni su stoga savršen alibi za nespremnost na promene.

Ne može nama da bude bolje ako uporno sve radimo isto i odbijamo da išta menjamo. U tom smislu je lakše iznova strahovati i usput kritikovati i kukati na: šugav svet, na grozne ljude, na koronu, na politiku, na vlasti, na komšije, na kolege, na partnere, na familiju, na decu, na vrućinu, na kišu, na zračenje ….

Na sve osim na sebe. Jer, eto, okolnosti su KOMA. (Uvek su okolnosti koma).

Kad se dođe u to mentalno podešavanje da je sve mrsko i svi krivi onda se glatko odbije i šetnja. Uz argument – ma baš će to da mi pomogne.

Tada je glavno pitanje – ako je nekome teško da se natera da se prošeta pola sata, a na šta onda uopšte može da se natera?

Realno, ni na šta.

Poenta je u tome što ljudi žele ogromnu promenu preko noći bez ličnog angažovanja i truda. A kad dođemo do tog stadijuma onda je poprilično očito sledeće – nije dušo da ti ne možeš, nego nećeš da se menjaš.

Može o koroni i njenim konotacijama do sutra da se razglaba ali ona nas je po ubrzanom postupku naterala da se suočimo s tim šta strah govori o nama samima.

Ta vrsta suočavanja je za neke vrlo mučna jer je i priznavanje lične bezidejnosti i vrste promašenosti ni malo prijatan osećaj.

Znam da će nekima sve ovo delovati jako surovo, ali to je život. Ne prilagođava se on nama, nego mi njemu. A za to je nužna i akcija i odgovornost a to baš i nisu omiljene reči na našim prostorima.

Mnogi će zato i dalje kukati i okrivljavati druge i lagati se da bi sve štimalo: da nije korone, da je druga vlast, da su samo našli ljubav svog života, ili super posao, ili da su na vreme zbrisali negde, da su osvojili 7 na lotou, da samo imaju drugčije roditelje, da nisu u braku sa budalom…

((Znam neke koji su tako u postrojavanju i kuđenju drugih i čekanju savršenih uslova završili na groblju. ))

Da, znam da sam grozna,

ali i život je grozan kad od njega odustanemo.

-*-

Ako vam je potrebna psihološka pomoć ili savet, ako vas muče neka ljubavna ili životna pitanja, pišite ili zakažite online konsultacije. Tu sam za vas. nadastep@gmail.com

Ostavite odgovor