Strah – kao odsustvo ljubavi – II deo

corona-5153949_960_720

Mi ljudi se bojimo mnogo čega, ali se svaki strah na kraju svede na onaj od konačnosti. Od smrti. A još preciznije rečeno:

ne plašimo se mi smrti, mi se plašimo da smo zalud živeli.

Da smo protraćili to što nam je dato. Da nismo živeli kako je trebalo, kako smo planirali i sanjali. Te misli su ono što u nama izaziva horor. Da nismo uradili dovoljno, ili skoro ništa, od onoga što smo želeli.

Ako malo bolje pogledamo ko se najmanje plaši stvar bude još jasnija. Mladi. Tek su stupili u život i blaženo su nesvesni svog “roka trajanja”.  Oni guraju napred u osvajanja bez mnogo kalkulacija jer ne misle o rizicima a nemaju iskustva i balast poraza da ih koči i sputava. Njihovi strahovi su svedeni na to da li će biti prihvaćeni u društvu i dovoljno kul. Sve dalje im je smešno.

Ne plaše se i neki stari ljudi koji su živeli punim plućima, koji su ostvarili većinu svojih snova. Koji su život ispunili uspomenama na uspehe a ne žalom zbog propuštenih prilika i kukavičluka. 

Najviše se plaše ljudi od 35+. Oni koji su dobrano stupili u život ali baš i nisu zadovoljni kuda i kako plovi brod.

Strah od konačnosti u njima provocira preispitivanje gde su i koliko su od svog života napravili. Koliko su odmakli od svojih mladalačkih želja i planova a što su dometi slabiji to je strah veći.

Što smo dalje od ostvarenja svojih suštinskih potreba to smo uzrujaniji protokom vremenom. Tada ga doživljavamo kao nešto što nam izmiče i otima šanse i prilike. I onda svako podsećanje na konačnosti strah multiplicira.

Strah je u preciznoj srazmeri s tim koliko se mi osećamo životno neispunjeno, da ne kažem promašeno.

Strah je merna jedinica koliko smo nezadovoljni sobom.

Strah je u suštini odsustvo ljubavi prema sebi.

Kad čovek voli sebe onda se ne bavi hipotetisanjem o mogućim nedaćama i hororima, ne troši energiju na promišljanja o uskraćenosti i zakinutosti već se bavi  ostvarivanjem svojih ciljeva u skladu sa okolnostima u kojima je. Onda se vreme ne troši na treniranje straha već promišljanje kako se prilagoditi ili kako osmisliti što kreativnije prinudne zastoje i prepreke. 

Da rezimiramo, čovek se više boji:

-Što stisnutije i kruće živi.

-Što duže čeka da krene u ostvarivanje svojih planova i ideja.

-Što se više bavi odugovlačenjem i odlaganjem a usput nalaženjem savršenih razloge za to (nije pravi trenutak, nisu se sklopili svi potrebni uslovi, nisu se posložile sve kockice)…

-Što je ubeđeniji da je nešto propustio, da je za nešto ostao uskraćen i zakinut.

-Što se više bavi drugima i potraživanjima od njih.

Međutim, istina je da je strah za neke ljude i utočište. (Doduše ne baš posebno udobno). On je postao univerzalni alibi da se život stavi na čekanje.

Ljudi se grčevito drže straha kao jedno preostalog opravdanja onda kada su sopstveni život ispustili iz ruku. Kada žive po inerciji i besciljnoj rutini.

Strah se lepi uz pasivnost, uz potrebu da se odsustvo akcije opravda i relativizuje. Znate ono – svet i ljudi su ionako grozani, što da se džabe trudim.

Strah je i paravan za nespremnost čoveka da se pozabavi istraživanjem na temu – šta ja to STVARNO hoću od života. Jer kad je čovek svestan sebe on razume da svet i drugi nisu tu da nas zabave. Da nije na tamo nekom da se za nas izbori, da nas usreći i osmisli nam život, da nam stvori (idealne) uslove. Na nama je. Sve je do nas.

Uznemirenost je signal da smo otišli daleko od primarnih potreba naše duše. Od onoga za šta jesmo rođeni. Pokazatelj trulih kompromisa i življenja tuđih izbora.

Što je čovek više bežao od sebe, to se više plaši.

Ljudi koji vole sebe, koji su su sledstveno poslovno i emotivno ispunjeni retko dobijaju panične napade. Oni su sebe našli i nemaju zarad čega da se osećaju uskraćeno. Oni krize ne vide kao smak sveta već se adaptiraju i prilagode. Sem toga dodatno se zbližavaju i hrabre jedni druge.

Strahu su skloni oni koji osećaju da su u životno negde omanuli. Oni koji su ostali željni uspeha i potvrđenja, gladni pažnje i ljubavi.

Strah je, stoga, savršen tester gde smo i kako živimo. On je tu da nas upozori da se vratimo sebi.

A ako nas svejedno uporno parališe onda je to znak da nismo spremni da se suočimo sa pitanjem sopstvene svrhe, ili pak, da smo krenuli da odustajemo i da živimo po autopilotu.

I za kraj, ne treba mešati strah sa povremenim, sasvim normalnim, padovima motivacije i sitnim malodušnostima. Predaja nije isto što i pauza da se pregrupišu snage ili osmisli bolja strategija.

-*-

Ako vam je potrebna psihološka pomoć ili savet, ako vas muče neka ljubavna ili životna pitanja, pišite ili zakažite online konsultacije. Tu sam za vas. nadastep@gmail.com

Ostavite odgovor