Sparivanje s preporukom – scenario drugi
Apsolvirali smo najgrđi prvi scenario pa stižemo do drugog. On je najuobičajeniji. I svakako bolji. Jer, sve je bolje od sat, (ne do bog dva), u društvu fizički vam potpuno odbojnog ili po naravi nesnosnog muškarca.
Po već pominjanoj recepturi zabave, sedeljke ili pak sastanka jedan na jedan susrećete se, naravski skockane, s muškarcem koji je na prvi pogled sasvim ok. Pristojan dečko, najčešće običnog, neupadljivog izgleda. Kreće, zapravo, komunikacija s muškarcem iz kategorije onih koji vas ostavljaju prilično ravnodušnim. Onih koji se ničim ne izdvajaju, na prvu loptu svakako. Ni fizičkim izgledom a ni nekim specifičnim stavom. S nekim od onih mirnih, ponekad povučenih a ponekad rezervisanih i uzdržanih muškaraca.
Blic impresije, dakle, vrlo neodređene, neutralne ali ipak nisu odbijajuće. Za početak je to u redu. Sama komunikacija kreće polako i pomalo nategnuto. Nijedna strana se ne usuđuje da priča previše ili bude iole agresivnija u pristupu a u strahu da ne poplaši i odbije drugu.
Kako ispipavanje terena odmiče, obično propraćeno pričom na benigne teme, njihov dijapazon se lagano širi a time i ono što saznajete o njemu. Pažljivo slušate sve što govori i pokušavate da razdvojite šta je od onoga što kaže zaista istina a šta skoro obavezno preuveličavanje tako uobičajeno za ostavljanje pozitivnog prvog utiska.
U slučaju da niste previše opterećene svojom samoćom i idejom nalaženja dečka po kratkom postupku, pomno ćete ga i slušati i posmatrati. Znamo to svi, ljudi mnogo šta u vezi sebe ulepšaju i nakite ali još više toga sakriju i umanje. Međutim, telo ne laže.
Posmatraćete te ga kako gestikulira, smeje se, kako se ponaša dok jede, kako vas gleda. Sve to će vaš mozak nepogrešivo beležiti. Sasvim je drugo pitanje kako ćete te informacije tumačiti. I da li će te ih, i kroz koje, filtere provlačiti. One roze ili sivo obojene, što je, naravno, određeno vašim opštim pogledom na život. Onim pesimističnim ili naivno optimističnim.
(Ako ste blizu stanja očaja zbog solidnog staža soliranja, to vas za mnogo šta što on govori i kakve neverbalne signale šalje može ostaviti, na žalost, i slepom i gluvom).
Po scenariju drugom sparivanja s preporukom, kako se bliži kraj komunikacije zbunjenost raste jer se lomite između oprečnih misli i zaključaka o Njemu. Deo vas bi ga otpisao lako i bez mnogo promisli. Onaj koji želi leptiriće u stomaku i da vam srce zaigra. Onaj drugi deo vas ga i dalje smatra ozbiljnim kandidatom za adekvatnog. Onaj koji čvrsto stoji na zemlji i razmišlja racionalno.
Neodlučne ste jer ono što ste videle i saznale nije određujuće ni u kojem pravcu. Ni u smislu rešenosti da taj prvi susret bude i zadnji ali ni da komunikaciju nastavite. To samo po sebi i nije tragično jer se od vas ne očekuje da se odmah izjasnite. Upoznavanje je samo korak prvi, doduše najvažniji. Rastajete se uz ono – čujemo se, a da moguće još dugo nećete biti sigurne da li to zaista i želite.
Naime, počinje najteži deo priče. Odluka – šta dalje.
Vagate između različitih utisaka i projektovanih ideja o njemu. Eh, lepo bi bilo da ste ostale zasenjene, da je proradila hemija, da su sevnule varnice. Ali to se nije desilo. Provele ste veče s običnim muškarcem, svesne, dobrim delom, njegovih vrlina ali i mana.
Ono što ste videle i čule vam se i sviđa i ne sviđa. Strastveni deo vas bi želeo da su proradili senzori, da vas je nečim pobudio i rado biste ga otpisali kao nepodobnog. Razumski deo vas govori da ne mora uvek da ide tako. Da je ponekad bolje da sve krene mirno. Da se ne mogu svi muškarci pokazati onakvim kakvi zaista jesu u par sati uvodne priče. Da se ponekad mnogo šta zanimljivo krije u vezi tih neupadljivih tipova.
Premišljate se tako, analizirate utiske, prisećate se svega izrečenog. Vrtite film u glavi u nedogled pokušavajući da rešite šta da uradite. Smenjuju se misli određene strahom da moguće propuštate dobru priliku s onim da se na silu ne mogu probuditi emocije, da vi ipak zaslužujete boljeg.
Odluka obično biva određena karakterom kakav vam je od gena i vaspitanja dat. Ili onim pominjanim filterima kroz koje gledate na muškarce ali i na sebe.
Ponekad u nemogućnosti da se pokrenete, potpuno blokirane gomilom sluđujućih misli, prebacujete defetistički, ili pak nehajno, odluku na njega. Ako nazove, ok je, idemo dalje. Ako ne – reći ćete sebi – tako je i trebalo da bude, nije on za mene. Ili možda ono – baš mi se ništa u životu ne da.
Istine radi, sve mi sanjamo, svesno ili ne, susrete za pamćenje ali život mnogo češće jesu ovi drugi. Obični, gde je odluka na nama, sa svom odgovornošću te odluke. Pa kako bude.
A ako je za utehu, u životu nema garancija ali je zato svaki taj običan susret, svako iskustvo, deo našeg sazrevanja i korak dalje u upoznavanju sebe. A to nikada nije promašaj.