Skromnost, vrlina ili ipak ne

woman-2827304_960_720

Skromnost je osobina koju ljudi različito definišu. Po ličnom ukusu, i u skladu sa viđenjem sveta u kojem živimo.

Za mlađe generacija ona je pre mana nego vrlina. Odlika slabih koji ne umeju da se izbore za sebe. Za njih je skromnost fini naziv za nesposobnost. (Nećeš da priznaš da si nesnađen u vremenu i prostoru pa si onda kao skroman.)

Za one starijih generacija kojima se ne dopada forsiranje ideje da je interes sve i svja, skromnost je odraz mnogo čega dobrog: vaspitanja, samilosti, požrtvovanosti, saosećanja.

I jedna i druga postavka imaju svoje i dobre i loše strane.

Možemo se saglasiti da preterana bolećivost nije pozitivna ali ni fokus isključivo na sopstvene potrebe bez ikakvog obzira prema drugima u maniru – ili gaziš ili te gaze – nije za pohvalu. (Galopiranje po drugima nije odraz ni veličine ni uspeha.)

Pobornici druge teorije koja je u načelu sjajna, skloni su međutim, da idu u suprotnu krajnost. Oni naginju povlačenju zbog straha da se nekom ne zamere, da nekog slučajno ne povrede. No, u pokušavanju da svima bude lepo s njima – njima samima ne bude ni malo lepo.

Problem sa klasičnim poimanjem skromnosti je u tome što je ona ponekad paravan za osobine koje nisu dobre po osobu kojoj se taj epitet upućuje.

Nesigurnost u sopstvenu vrednost, nedostatak samopouzdanja, odsustvo jasnog pravca u životu su često prigodni sinonimi za skromnost.

Ljudi mahom ne žele da priznaju da pate od osećaja inferiornosti, da se plaše suočavanja s drugima pa se često zaklanjaju iza vrste pomirljivosti. To povlačenje i ne zauzimanje za svoje interese se proglašava za skromnost. (Eto ja uvažavam potrebe drugih i ne namećem se. Meni te sve stvari nisu toliko bitne.)

Skromnosti je tako danas, na žalost, često sinonim za:

-prihvatanje mrvica tuđe pažnje i naklonosti jer ljudi misle da više od toga i ne zaslužuju.

-odustajenje od rada na sebi i sučeljavanja sa sopstvenim strahovima.

-pasivno povlačenje pred agresivnijima zarad kakvog-takvog duševnog mira.

To naravno nije dobro, međutim, tako shvaćena skromnost ponekad u sebi sadrži i dozu glorifikovanja defetizmaja nisam tako uspešan i probitačan ali sam zato duša od čoveka i svima pomažem. Ili čak oreol mučeništva – ne treba meni ništa, ja se za vas žrtvujem.

Tako tumačana skromnost ume da bude čak i udobna i temelj za neke manipulativne manevre ja sam tako skromna i nezahtevna osoba a ti ne možeš ni to sitno za mene da učiniš.

Kada ljudi nisu spremni da se suoče s nekim svojim manjkavostima ponekad su skloni da ih prevedu na pitomiji teren – teren skromnosti.

Nisam pobornik navalentnosti i agresivnosti u ostvarivanju ličnih interesa ali mi ni ideja skromnosti kao sklanjanja i pristajanja na status zadnje rupe na svirali nije zanimljiva.

Kada mi ljudi kažu da sam skromna obično i te kako razmislim o tome šta oni tačno pod time podrazumevaju.

U emotivnim odnosima to odavno ne doživljavam kao kompliment. Ta reč u mojoj glavi odjekne kao brodska sirena. Kao alarm za hitno preispitivanje odnosa s osobom koja me tako doživljava.

Zašto je to tako. Odgovor je u kontrapitanju.

Znate li kako ljudi u svakodnevnom životu tumače to  – ona je skromna?

-Super, ona nije zahtevna pa može da čeka ili bude zadnja na listi. Treba ove druge opasne igrače ispoštovati da štetu ne naprave. A i one od kojih se može opipljiva korist imati.

-Milina, na nju nije nužno trošiti veliku lovu, ona neće da pravi dramu šta god da dobije. I naravno da otuda češće dobija bezvredne gluposti ili simbolične trice.

-Jeste ona je dobra duša al’ nema od nje velike vajde. Ne isplati se tu velik trud.

Ti si tako skromna – je k’o fol kompliment na koji se ne možete direktno požaliti ali vam ostane knedla u grlu. On je u stvari najčešće pokriće za emotivnu nedostupnost ili nezainteresovanost druge strane (jelte skromnoj osobi je dovoljno koliko god ljubavi i pažnje da dobije) ali i materijalno cicijašenje. Skromna osoba pada i na sitnice. (Super ova neće da me košta, ono je laka i jeftina za održavanje.)

Skromnost je savršena reč-manevar da se partneru zapuše usta. Jer kako prigovoriti na kompliment. Onda ispadate zahtevno alavo đubre.   

Skromnost je danas, na žalost, poput etikete manje vrednosti koju mi sami rado nosimo dok ne razrešimo pitanje samopotvrđenja i samopouzdanja.

Ili nam je drugi zalepe kako bi najelegantnije opravdali (svesne ili nesvesne) sebične postupke.

Teško da ću ikada biti tip ljudi koji bučno zahteva svoja prava ili se bavi lukavisanjima da bih ostvarila svoje ciljeve. Takođe nisam sklona tome da ljudima crtam ko sam, kakva sam i koliko vredim. Ako to ne vide ili uzmu olako, nikakav problem, ali gube svako pravo na naknadne pritužbe kad mi vide leđa.

Ljudi se polakome za dobrim i ubede da ako ne pravite predstavu od sebe, kod vas sve može da prođe. Možda nekada i može ali onda odjednom ništa više ne može.

Danas je sve u reklami, u prenaglašavanju i kićenju ali ako je taj manir nužan i u privatnom i emotivnom životu onda je to za veliki znak pitanja.

Teško da ću ikada teatralisati kako bih nagnala ljude da se prema meni ponašaju na način na koji zaslužujem.

Teško da ću se ikada svađati kada me uzmu zdravo za gotovo. To je zalud rabota. Ako ne vide, znači da ne umeju da vide i nema tu šta da im se priča i objašnjava. Ako vide ali misle da je bolje da probaju muljavine, njihovo je da probaju a moje da kažem – neće moći.

U suštini uvek ostavim ljudima dovoljno prostora da pokažu ko su. I da pokažu ko sam JA njima.

Ako oni moje ponašanje tumače u maniru – ona je fina, dobra, skromna, ne treba njoj ništa – znači da u dubini duše žele tako da me vide.

U životu dela sve kažu. Uvek.

Za kraj, možda i nije bitno to da li smo skromni ili naivni, sposobni ili smotani, bitno je da smo sebi jasni. Onda sve ostalo ide lako.

Naravno, to je samo moje (skromno heheh) mišljenje.

Ostavite odgovor