Sindrom žrtve

cactus-3611311_960_720

Kako se postaviti prema ljudima koji imaju problem ali zapravo ne žele da ga reše, već samo da kukaju o njemu? U odgovoru na to pitanje valja poći od nekih činjenica.

Pre svega, oni nisu spremni da ućute dok ne istresu sve što su naumili. Udaviće vas pričom o svojoj muci često blaženo nesvesni koliko su naporni. Možete sami biti u realno mnogo većem i konkretnijem problemu, kod njih to ne igra. Osvrnuće se na vašu frku s rečenicom-dve, sipajući iz rukava rešenje ili konstatujući – baš strašno.

A onda, pa naravno, posvetiće se temeljnoj cvilećoj analizi svoje muke. (Za koju, jelte, leka nema i za koju – baš strašno, kao rešenje ne prolazi.)

Većina njih će na nagoveštaj da vam nije do toga 461 put slušate o istoj stvari reagovati vrlo burno. Čak i najkulturnije skretanje pažnje na to da preteruju doživljavaju vrlo lično. Padnu tu i teške reči i suze, a sve u fazonu:

-mene niko ne razume,

-meni niko neće da mi pomogne.

Oni su zapravu ufurani u SINDROM ŽRTVE.

Međutim, ako ih pitate – kako da ti pomognem, šta da uradim da ti bude bolje, neće imati jasan odgovor. Jer njega i nema. Njihov koncept pomoći je najpre sveden na – ako me voliš ti ćeš doveka biti moj upijač negative.

Iza takvog ponašanja se krije koliko nemoć, toliko i sebičnost. Čarobni miks za ličnu propast.

Kako se nositi s takvima? Nećemo se lagati – teško.

Ma koliko im fino skrenuli pažnju da preteruju, da vas opterećuju, oni reaguju ljutnjom. Posebno ako su navikli da ćutite i trpite njihove potoke žuči. (Gde bre da im poslušnost otkažete).

Od takvih ljudi se treba distancirati uvek kada je to moguće. A ako to nije izvodljivo, isključiti se na njihovu negativu. Uz jednu bitnu napomenu – etiketa krivca vam sleduje kako god se ponašali. Nju je nemoguće izbeći.

Ne postoji adekvatna postavka u komunikaciji s ljudima koji kukanje i okrivljavanje drugih vide kao suštinu navodnog rešanja problema.

Ako se uključite u priču onog trenutka kada kažete neku pogrešnu reč uslediće bujica njihovih. Zašto ste to rekli, vi njih ne razumete, vi ste bezosećajni i sl.

Ako kao svoju strategiju odaberete ćutanje uslediće uvređeno zapitkivanje: a zašto ćutiš. A potom okrivljavanje. Pa da, tebe moja muka i ne interesuje, samo gledaš sebe …

Valja zapamtiti – ne može se pomoći i inicirati na promenu osoba koja ne želi da se menja.

Možemo mi i pričati i ubeđivati, ko reši da je poenta u kukanju tu leba nema.

Ono što je suština u komunikaciji s takvim ljudima je da razumemo da:

mi nismo dužni da nosimo njihov teret.

Pomoć treba ponuditi ali ako se ona uporno odbija ne treba nasedati na manipulacije u smislu igranja na kartu našeg osećaja krivice. A i te kakva je manipulacija ubeđivanje da je trpljenje beskonačnog kukanja odraz ljubavi. To dragi moji veze s ljubavlju nema.

Čovek sam mora da odluči šta ga manje košta, da sluša, ili da se distancira. Ali očekivati od takvih ljudi da nas na molbu ostave na miru, ta se bajka neće desiti. Čak i kada ih najbiranijim rečima odbijemo uvrediće se i krenuti u okrivljavanje.

Kad se ljudi ubace u ulogu žrtve, svi drugi su krivi, samo je pitanje koliko.

I za kraj jedna ilustrativna priča koja mi se desila pre dosta godina.

Potpuno smorena višemesečnim gušenjem osobe koja je imala probleme na poslu, pri tome nesvesna da ih svojim ponašanjem direktno provocira, rekla sam joj da mislim da treba da potraži pomoć psihologa. Naglasila sam da bi to trebala da uradi kako bi s njim našla najbolju strategiju borbe s groznim kolagama.

Sačekalo me je pljuvanje i kanonada uvreda. Šta ti misliš ko si ti da meni kačiš etikatu, je l’ ti misliš da sam ja luda, oni treba da se leče a ne ja i sl. Bila sam ispljuvana ali, gle čuda, više nisam bila pogodna za komunikaciju.

Zanimljivo, zar ne.

E tada mi je definitivno postalo jasno da neke ljude ne zanima razrešenje situacije već da je smisao cele drame sveden na igru krivci – žrtva.

Međutim, sada u tim predstavama ne učestujem. I ne marim što time postajem bezosećajna i grozna osoba.

Bitno je da sam sebi dobra. Takvima ionako niko ne valja.

Ostavite odgovor