Samodopadljivost nije IN
Često čujemo savete kako ne treba da nas bude briga šta o nama misle drugi. Da ne treba da se obaziremo na njihove stavove već da hrabro guramo napred u ostvarivanju svojih snova.
Kako živimo u vreme zluradosti to svakako ima smisla. Kada bi čovek obraćao pažnju na sve šta čuje, a neki smisle da je sasvim u redu da kažu, ne bi daleko dogurao u životu.
Unositi se u ispade zavidnih i njihove zlobne izjave uzimati kao reper uspešnosti je siguran put da se oboli od hipertenzije.
Takođe, zamajavati se pokušajima da se ugodi svačijem ukusu je zalud rabota i totalni rasip energije. Ljudi su uvek puni „kreativnih ideja i savršenih saveta“ na temu kako drugi treba da žive i rade. (Čudo jedno kako ta inspirativnost naglo zamre kada je lični život u pitanju).
Međutim, treba i te kako napomenuti i drugu stranu medalje.
Primećujem da su neki ljudi u ideji – ne zanima me šta drugi o meni misle – ipak malo pobrkali lončiće i skliznuli u samodopadljivost. A ni ta osobina baš nije autoput uspeha.
Zaneti se opijeno u svoj lik i delo je slično odbojno kao i slušati nesuvisle primedbe onih kojima je dostignuće života – ogovaram po kućama.
Samodopadljivost nije jednakost za samouverenost. To je paradiranje sebe kao merne jedinice uspeha.
Veoma je bitno šta o nama misle drugi ljudi. Uz jednu naznaku. Oni od ličnog i profesionalnog kredibiliteta i integriteta.
A to, svakako, nisu ni profi mrzitelji ali ni utripovani istomišljenici ili fensi podguzne muve.
Samodovoljnost je osobina u koju je lako skliznuti jer je vrlo zavodljiva ali je, u isto vreme, na duge staze, poprično pogubna.
-*-
Ako vam je potrebna psihološka pomoć ili savet, ako vas muče neka ljubavna ili životna pitanja, pišite ili zakažite online konsultacije. Tu sam za vas. nadastep@gmail.com