Reč

kaitlyn-baker-vZJdYl5JVXY-unsplash

Pokušavala je da se seti kako ju je nazvao. Konkretne reči. Nije išlo. Činilo se kao da je na vrh jezika ali je, svejedno, izmicala.

Otkačio ju je. On nju, dok se ona kanila da ostavi njega.

Možda i jeste bila glupača kao što joj je govorio često.

Prisećala se njegovih monologa, poganosti koje bi joj sasuo u lice bez trunke griže savesti ili afekta. O ne, s blaženim osmehom cinizma i nadmoći šamarao ju je rečima. Nije bilo nužno da digne ruku na nju. I tako je bila k’o prebijena.

S tim istim osmehom bi oduvao svaki njen pokušaj da mu se suprotstavi.  Ne glumi da si pametna, jer nisi.

Ponekad je osećala da je više od izgovorenog boli taj osmeh. Ta grimasa, kez obesti i zlobe.

Ponavljao je da je glupa, nesposobna i tunjava. Da nikada ništa neće uraditi od svog života, da nikada ništa od nje neće biti. Da je promašaj. Da treba da bude presrećna što je s njom, što je neko uopšte hoće. Ponavljao je iznova i iznova da je najgora i nikakva, da su sve druge bolje od nje.

Nikada ga nije pitala zašto ne ode ako mu je tako loša. Nije, jer ju bilo stid što ona ne odlazi.

Zašto nije otišla? To ni sama nije znala. Zbog mrvica pažnje, ponekad. Što je verovala da je niko drugi i neće hteti. Da nije dostojna ljubavi.

Ali sad kad ju je on ostavio, odbacio kao prljavu, pocepanu krpu, šutnuo kao da je zadnji otpad, nije osećala ništa. Samo ju je opsedalo, proganjalo to da se seti kako ju je nazvao. Ništa drugo.

Znala je da nije do reči. Šta uopšte znači jedna uvreda više?! Međutim, nešto joj nije dalo mira. MORALA je da se seti baš nje.

Govorio joj je da nikada neće završiti fakultet, da nema pojma da se ponaša s ljudima, da ne ume ni poruku kako valja da napiše. A taj dan kada je otišao sela je za laptop i krenula da piše.

Pisala je satima. Nizao se spisak uvreda. Spisak poraza.

Pisala je i sutradan i naredni dan i naredni …

Kao da je preživljavala i proživljavala ponovo svaki dan, mesec, godinu njihove veze. I što je više pisala to se više osećala kao da kida neke nevidljive konopce u koje je bila svezana. Kao da čisti naslage skorelog blata sa sebe.

Međutim, reč je svejedno izmicala.

Tek kada je i zadnja rečenica izašla iz nje rešila je da iščita napisano.

Čitala je i plakala. Jaukala.

No, sledeće jutro je ustala neobično smirena i rešena. Ne, neće se udaviti u toj tuzi i samosažaljenju, u očaju što je dozvolila da je ponižava. Neće ostati zaglavljena u mržnji i večnom pitanju zašto je opstajala u zlostavljanju. Nisu sve te stranice ispisane da se zakopa u njih. Ona nije žrtva. Ne više. Nikad više.

I setila se reči.

Sutradan je osvanuo njen blog. Dnevnik jedne lupetuše.

Ostavite odgovor