Razočaranje u ponašanje drugih
Ali ti ne razumeš, nisam ja očekivala da ona meni bude ne znam kako zahvalana i da mi se do poda klanja, niti da mi se revanšira, prosto sam bila razočarana i tužna jer kao da je zaboravljeno sve što sam za nju uradila.
Stvarno nisam očekivala ništa zauzvrat, znaš da mi ide na živce ono – ja tebi ti meni i merkanje u gram ko je kome i koliko dao, ali ovo me ipak boli – kao da je sve dobro što sam uradila prebrisano.
Ljudi nekad samoinicijativno urade stvari koje su plemenite i dobre i očekuju određenu povratnu reakciju na to. Ne nužno da im se vrati istom merom, ali ipak žele vid zahvalanost. Takođe i da njihovi gestovi budu notirani u svojoj celini.
To očekivanje deluje sasvim ispravno i logično, međutim, postoji tu nekoliko problema, koji su povod i suština naknadnog razočaranja.
Prvo – pretpostavke šta je vredno pažnje su vrlo diskutabilna stvar. Ono što jedna osoba doživljava kao pomoć neka druga ne doživljava. Sistemi vrednovanja su individulana kategorija koja ne mora da se poklapa čak ni sa opšteprihvaćenim standardima šta je dobro a šta loše.
Drugo – to šta ljudi podrazumevaju pod adekvatno izraženom zahvalanošću je takođe vrlo različito. Neki ljudi će s formalno izrečenim – hvala, završiti svaku priču, proslediti je u istoriju i odatle je više neće vaditi. Druga strana će na tu šturost u rečima i emocijama ostati i te kako uvređena.
Treće – ideja da bi ljudi u komunikaciji trebali da imaju širu sliku odnosa je svakako i logična i poželjna ali (opet) nije standard.
Ljudi koji nemaju manir da sve posmatraju preko klasičnog koncepta koristi, često imaju onaj da preemotivno boje odnose u kojima su.
Suština problema je u njihovoj iluziji da svi treba da imaju sličan emotivni kapacitet. Ili ako ga nemaju, da bar umeju da prepoznaju i ispoštuju njihov.
Očekivanje željenog emotivnog odgovora je slično kao i očekivanje konkretne koristi. I jedno i drugo je vrsta manipulacije. Jedni žive za ćar a drugi za utoljavanje emotivne gladi.
-*-
Neki ljudi koji su i dobri i korektni, a pri tome ne traže konkretnu zahvalnost kao merilo te njihove vrednosti, često pate od manjka samopouzdanja s jedne strane, i osećaja superiornosti s druge.
((Da, znam da deluje čudno ali sledi objašnjenje.))
Oni obično u svojim porodicama nisu dobili jasno potvrđenje svoje vrednosti i mahom su konstantno bili prisiljavani da je dobrim i propisanim ponašanjem zaslužuju i „zarađuju“. Oni su često bili u strahu da li su dovoljno dobri a hladna ili neadekvatna reakcija roditelja je taj strah iznova potpirivala. Otuda u odraslom dobu u komunikaciju s ljudima ulaze s željom da pokažu i dokažu svoju vrednost. U isto vreme, često imaju problem da jasno stanu iza svojih konkretnih potreba i zahteva. Njima je često teško da materijalizuju koliko vredi njihov rad i trud i otuda kao „monetu“ potežu očekivan emotivni odgovor drugih. Zapravo onaj odgovor za koji su ih roditelji uskratili.
Njih u komunikaciji svaka neadekvatna reakcija okruženja boli otuda što je podsećanje na odbijanje roditelja.
Međutim, s druge strane, oni su svesni da je njihovo ponašanje po svim klasičnim standardima više nego dobro i poželjno i to im daje osećaj nadmoći u odnosu na druge. To je vrsta kompenzacije za uskraćenost ali u isto vreme i poziv da se osećaju superiorno u odnosu na te druge koji nisu toliko dobri i požrtvovani i plus su neemotivni, hladni ili kruti.
Valja znati da iza svakog razočaranja u ponašanje drugih zapravo stoji neko sopstveno žuljanje. Neki nerazarešen problem koji nas goni da od drugih očekujemo da nam daju ono za šta se osećamo uskraćeno.
Rešenje je u tome da čovek dopre do suštine problema. Da sagleda i razume sve njegove uzroke i da se vremenom saživi s novim, konstruktivnijim ponašanjem u komunikaciji.
To, svakako ne abolira one čije je ponašanje stvarno nekorektno. Ali nas oslobađa prenaglašene reakcije i tenzije zbog toga.
Mi možemo provesti ceo život u ozlojeđenosti zbog drugih i stalno se osećati razočarano i iznevereno jer nas ne poštuju i ne odaju nam priznanje na način kako nam je to potrebno, međutim nisu ti drugi oni koji imaju moć da nam pokažu koliko vredimo.
Do toga moramo sami da dođemo.
A onda ćemo i te kako umeti da procenimo čije nam je mišljenje stvarno važno. Onda nećemo trošiti ni živce ni vreme na nebitne ljude i namirivati svoju emotivnu glad njihovim mrvicama pažnje.
-*-
Ako vam je potrebna psihološka pomoć ili savet, ako vas muče neka ljubavna ili životna pitanja, pišite ili zakažite online konsultacije. Tu sam za vas. nadastep@gmail.com
Stalno ponavljam da nas tokom školovanja uče tolikim nepotrebnim stvarima, a ne nauče nas – životu. Valjda smatraju da će nas tome naučiti sam život. A time gubimo dragoceno vreme, na najteži način saznavajući ovakve istine.
Dovoljno sam odrasla i nažalost na sopstvenim leđima saznala mnoge istine u vezi ove teme, a pošto sam videla onaj komentar u Blogovima i tvoj odgovor na njega, da neće biti dopune, dozvoljavam sebi da napomenem nešto što nedovoljno iskusnima možda može koristiti (nisam stručnjak kao ti, ali, ponavljam, život me tome naučio): sve probleme ove vrste rešićete time što ćete, kad činite nekome, to raditi apsolutno bez ikakvog očekivanja, pa čak ni onog da vam osoba kojoj činite ne učini zlo (verujte, zlu i šteti se pre možete nadati od onoga koga ste dobrim zadužili, nego od onoga kome nikada niste učinili ništa) i drugo, nikada ne činiti ništa na svoju ruku, nego tek kada vas osoba kojoj nešto treba sama za to zamoli, da kasnije ne biste doživeli ono, pa on je to sam hteo, ja mu nisam tražio. Inače, upravo zbog ogromne nezahvalnosti osoba kojima ljudi čine, koja se nažalost sastoji ne samo u ignorisanju, nego sve više u nanošenju zla upravo dobročiniteljima, znam sve više osoba kojima je dobročinstvo stil života, a koje biraju da čine dobra dela apsolutno nepoznatim ljudima koje verovatno nikada neće sresti. Tako sprečavam opasnost da se razočaram, najčešće objašnjavaju.
Ma, mogla bih o ovome satima, izvini na smetnji.
Sve napisano je živa istina. Pisala sam, u par navrata, o tim stvarima. I ono što skoro uvek izvedem kao neku vrstu zaključka je da čovek u svakoj komunikaciji mora da bude vrlo promišljen. U smislu da prvo dobro osmotri s kim ima posla pa tek onda reši koliko će i na koji način da prezentuje sebe, pa i svoju dobrotu i dušu. Baš zato da se ne dovede u situaciju da se zapita – a šta ovo bi, i čime ovo zaslužih.