Psihologija na moj način

carl-heyerdahl-KE0nC8-58MQ-unsplash

S vremena na vreme dobijem primedbe da je moje pisanje preoštro, čak i prosto. Da bih trebala da budem blaža i umerenija u svojim tekstovima. Da moj ton nije u skladu sa (nazovimo to) psihološkim propisima.

E pa da malo pojasnim par stvari koje me je praksa naučila. 

Prvo jedno pitanje: znate li kako prosečan čovek reaguje na stručan članak iz psihologije?

Tako što pročita naslov (eventualno pasus ili dva) i zbriše dalje.

Zašto je to tako?

Čak i kada se manemo i dalje odomaćenog straha – iju, nisam ja lud/luda pa da mi treba to da čitam, dalje od mene – postoje drugi konkretni razlozi.

Ljudi generalno nisu zainteresovani za preobimna i striktno naučno orijentisana pisanja. Većina ih doživljava kao suvoparna i nerazumljiva. A priznaćete, niko ne želi ni da bude smoren ni da se oseti glupim.

Čak i kada postoji interes da se čitaju tekstovi na određenu temu drugi problem leži u činjenici da njihova suština nije uvek do kraja jasna a poruka nedvosmislena. Mnogi tekstovi iz psihologije su tako koncipirani da ih je zapravo teško pratiti. To ljude dodatno frustrira i odbija.

U tom smislu prići i plasirati im određenu ideju nije svedeno samo na znanje iz neke oblasti već i na talenat da se to znanje predoči na razumljiv način.

To svakako ne znači banalizaciju ali znači da se prijemčivo predstave neki psihomehanizmi. Da se preko konkretnih primera ili čak humornih epizoda ukaže na zablude i pogrešnja uverenja. Da se neke činjenice naglase jezikom relanog života.

Druga stvar koju je veoma bitno razumeti, (i koja svakako važi za moj prilaz pisanju) je sledeća – tekstovi za širi auditorijum su jedno a razgovor oči u oči nešto sasvim drugo.

Moji tekstovi otuda imaju za cilj da određene fenomene u ponašanju predstave što jasnije i očitije kako bi što veći broj ljudi mogao da razume njihovu suštinu. Da im pomognu da prepoznaju neke obrasce u ponašanju kod sebe ili bližnjih i eventualno naprave neki iskorak na bolje.

Moje iskustvo je da neutralna, previše uvijena i skockana pisanja deluju odbojno, slično kao i previše stručna. Čitalac se tu oseća kao da mu neko prodaje maglu i zavlači ga.

Naravno da se moj prilaz ne može svakom dopasti i naravno da je on za neke prejak i napadan ali svi mi znamo da ne postoji opcija da se sve svakom svidi. Stoga, plasiram određene ideje i znanja na svoj način, uz sav rizik da to ne mora da bude prihvaćeno.

Uživo, prilaz komunikaciji i njen stil u potpunosti zavisi od sagovornika i moje procene kada i kako mu se mogu predočiti neke činjenice.

Nekada je to poput hoda po jajima a krajnji ishod vrlo neizvestan a opet nekada i vrlo konstruktivan dijalog a pomaci jasni i konačni.

Ostavite odgovor