Promena – moja priča
Moj najveći izazov u domenu discipline bio je vezan za vežbanje. Do sada sam sigurno desetak puta pokušavala da ga uvedem kao svoju rutinu. Do ove godine mi nije uspevalo.
Maksimum posvećenosti je bio mesec dana. A ne zna se šta sve nisam probala: fitnes, jogu, teretanu, pilates. (Pokušaje vežbanja kod kuće ne računam.)
Takođe, ne zna se koliko puta su mi rekli: mnogo si pogurena, zašto ne uradiš nešto po tom pitanju, vidiš li ti kakvo ti je držanje. (Sad izvinite, jok ne vidim!?)
Zaključak dušebrižnih je bio: da sam lenja, da mi je narav slaba pa zato ni u čemu ne mogu da se istrajem, da mi je uvek draže da filozofiram nego da se nečemu konkretno posvetim…
Količina ‘pohvala’ na moj račun je bila impozantna. Uglavnom u skladu sa popularnim manirom podstreka na Balkanu – nagrdi i potkači pa da proradi inat. (Tu vrsta ‘motivacije’ nikako ne preporučujem.)
A tek što sam se saveta naslušala, i to mahom onda kada ih nisam tražila. (Logično, takvi su najčešći). Većina je kretala rečenicom – da sam na tvom mestu ja bih…
Već od te uvodne konstatacije mi se dizala kosa na glavi. Brate/sestro nisi na mom mestu a po tome kako se prema meni ophodiš, kakvo je to moje mesto uopšte te i ne zanima.
A kakvo je bilo moje mesto?
U sedmom razredu mi je konstatovana kriva kičma. Lekar je vrlo ‘mudro i taktično’ odmah izvalio kako to ne može da se popravi ali da ću svejedno morati ceo život da radim vežbe. Ne razmišljajući kako će to uticati na mene, osudio me je na doživotnu robiju. Ubio me je u pojam i obezvredio svaku ideju smislenosti mog zalaganja. (Ako se ništa ne može promeniti – čemu trud.)
Reći detetu od desetak godina da je problem nerešiv, stvarno ‘briljantno’. I ‘fenomenalno’ je uticalo na moju entuzijastičnost.
Moja volja za vežbanjem je decenijama bila na ‘istorijskom minimumu’. Povremeni naleti inspiracije su se obično poklapali sa epizodama bolova u leđima, no kako bi tegobe prestale tako bi i motivacija odlepršala u nepoznatom pravcu.
Za moje uporno opiranje vežbanju postojali su i dodatni razlozi. Jedan od njih je i rano stečeno uverenju da i ne zaslužujem da se ‘isprsim’. Nisam odrasla u atmosferi socijalne prihvaćenosti i voljenosti. Naprotiv. Moje (loše) držanje se tako savršeno uklapalo sa potrebom da budem što neupadljivija.
Posledice te detinje borbe za ‘preživljavanje’ dovele su do toga da mi kasnije neki ljudi po automatizmu lepe negativne etikete. (Dupla nepravda.) Vremenom je nesklad između onoga što jesam kao osoba i toga kako me na osnovu fizičkog izgleda procenjuju postajao sve veći.
Ta činjenica je izazivala još veći pritisak na mene da ‘uzmem stvari u svoje ruke’ ali deo mene se uporno odupirao konkretnom delanju.
Krajem prošle godine sam rešila da konačno samoj sebi dam odgovor na pitanje – zašto mi je toliko teško da vežbam.
Zapitala sam se prvo da li se tu možda ipak radi o duboko potisnutim negativnim emocijama zbog omalovažavanja iz detinjstva. Međutim, ipak ne. Ali sam promišljajući shvatila da decenijama vrtim sličan monolog-pitanje u glavi koji ide otprilike ovako:
Ok, ja ću sad da vežbam i šta onda? I dalje ću imati krivu kičmu i dalje ću imati loše držanje, šta je tu dobrobit za mene? Da se kaže da vežbam i posećujem teretanu. Nisam inertan i statičan tip, kretanja mi nikada nije falilo, nemam problem sa kilažom, dakle, šta je ta MOJA POENTA vežbanja.
Tada sam shvatila da koren problema leži u činjenici da podsvesno odbijam da se bavim aktivnostima koje nemaju očitu svrhu i tačno definisan stepen korisnosti. Da odbijam (svaki) rad koji nema jasan ishod u smislu: određena akcija i trud = konkretan, merljiv rezultat. (Učiš mesec-dva = položiš ispit).
Kada se odgovor na moje NE vežbanju napokon iskristalisao, stekli su se uslovi da krenem sa osmišljavanjem strategije kako da se to NE pretvori u DA.
Imajući u vidu suštinu mog višedecenijskog odbijanja vežbanja bilo mi je jasno da mi je nužna sasvim nova postavka stvari. Bilo je potrebno da ja samoj sebi objasnim zašto je vežbanje korisno za mene.
Dakle, ako ne mogu da očekujem pravu kičnu i manekensko držanje, šta je novi cilj koji je dovoljno merljiv i inspirativan, dovoljno smislen, konkretan i podsticajan.
Taj novi cilj je za mene bio – bolja kondicija, veća razgibanost i pokretljivost tela a ako usput držanje bude malo bolje, savršeno.
Ovakav (sitan) cilj u dvadesetim-tridestim nije bio moguć jer kad smo mladi imamo drugačija očekivanja ali i percepciju realnosti i ličnih mogućnosti. U pedesetim se, logično, postavka življenja bitno menja pa i ciljevi postaju drugačiji.
Uvek sam bila svesna da je vežbanje ‘čista psihologija’ pa stoga nisam pokušavala da izmišljam toplu vodu. Rešila sam da se držim i ispoštujem provereno. Dakle, da radim na sitno i sporo a ne da krenem udarnički pa završim neslavno.
I tako već više od tri meseca svaki dan, baš svaki dan, vežbam (čak I dok sam imala slomljen palac na nozi). Sistem vežbanja sam sama osmislila imajući u vidu svoje potrebe i trenutnu kondiciju. Počela sam sa 5 minuta i 6 vrlo laganih vežbi. Sad sam već na 15-20 minuta i 15-tak vežbi.
Da li mi je vežbanje sada super? Da li ga jedva čekam?
NE baš.
Međutim, ne bi poverovali koliko se ja osećam ponosno kad završim te vežbe. Taj osećaj je kompenzacija za svu neprijatnost. I ono što me vuče napred.
Moje držanje je i dalje loše, ali znate šta, za to me baš briga. (Doduše, odavno me nije briga koje mi etikete lepe). Za mene je to što sad već mehanički uveče vadim joga prostirku postignuće ove godine.
I dokaz da nezamislivo i te kako može da postane zamislivo kad se otvore oči, prizna lična istina i krene.
-*-
Ako i vi želite da krenete u proces promene tu sam da vam pomognem. Tu sam da vam pomognem da se suočite sa svojim strahovima i pogrešnim uverenjima, da postavite zdrave i jasne granice, da se izborite za sebe. Zakažite online konsultacije. I krenite na put ka ispunjenijem životu.