Prijateljstva iz detinjstva
Mislim da posebnu pažnju treba posvetiti prijateljstvima iz detinjstva. Mnoge žene se kunu da samo takva mogu da opstanu. Da su samo ona prava.
To može ali i ne mora da bude tako.
Ljudi se vremenom menjaju. To je priroda čoveka i neminovnost. Menjaju se naša interesovanja i želje, stilovi života. To što se volimo kao deca nije garancija da ćemo se voleti i kao odrasli. Da će nam se to što vidimo sa 15 i 35 isto sviđati.
Jasno je zašto je lakše biti opušten u društvu nekog koga znamo skoro ceo život. Jasno je koliko istorija odnosa vezuje ljude. Međutim, koliko god nas zajedničko odrastanje i otkrivanje života zbližava, toliko može i da nas udalji jedne od drugih. Baš ta početna bliskost može da doprinese kasnijem velikom razočaranju u prijateljstvo.
Znate one čuvene rečenice – ne mogu da verujem u šta se pretvorila.
Prijateljstvo podrazumeva aktivan odnos. Ušuškavanje u lepoj prošlosti nije strategija uspeha. Živeti na staroj slavi takođe. Preispitivanje svakog odnosa je nužost. Treba biti pošten prema sebi i zapitati se kako se STVARNO osećamo u društvu nekog koga znamo sto godina i nazivamo prijateljicom.
A nije odgovor uvek – lepo i prijatno.
Baš zbog odbijanja da se suočimo sa realnošću mi žene se često nađemo u poziiji da održavamo neka stara prijateljstva jer – to tako treba. Po vrsti inercije. Jer nam je teško da priznamo da tu više nema bliskosti i razumevanja. Jer nam je žao da kažemo kraj iako nam se čini da osobu koju slovimo svojom prijateljicom više i ne poznajemo.
Mislim da suština razdora leži u – doživljaju života.
Neke od nas život doživljavaju kao izazov, kao priliku da istražuju, da napreduju, da eksperimentišu i pomeraju svoje granice. Neke opet u svemu vide zahtevnost i pretnju i radije biraju svet poznatog i ustaljenog, drže se svoje sigurne zone.
Ništa od toga nije pogrešno. Svako ima svoj put. I ništa ne bi bilo sporno da uz tu različitost pre ili kasnije ne krene osuđivanje. Prvo suptilno i na sitno a vremenom bogme na pokrupno. Usputne primedbe i peckanja se pretvore u ozbiljne nesuglasice i optužbe. Niko se tu ne oseća dobro i prijatno.
U najboljem slučaju glumi se da je sve ok dok se gutaju knedle a želudac titra. Odnos se svede na odrađivanje viđenja. Zajedničkih tema je sve manje i manje. Priča se svodi na opštu a od iole intimnijih pitanja se beži kao đavo od krsta. Mnogim ženama je teško da prihvate da treba da napuste nekog koga znaju decenijama. I onda iznova i iznova daju šansu odnosu kojeg je vreme pregazilo. Odnosu koji ih puni gorčinom i tenzijom.
U gorem slučaju javlja se osećaj prozvanosti ili direktne provokacije. Tako jedna strana krene u optuživanje:
-kukaš i čekaš da ti život na noge dođe,
-kmečiš na sve i svakoga a prstom ne mrdaš da išta promeniš,
-pretvorila si se u nadžak babu,
-na sve imaš primedbe…
Druga strana opet prigovara:
-uobrazila si se,
-na sve gledaš s visine,
-to što ti juriš karijeru ne znači da imaš pravo drugima da soliš pamet,
-misliš da si samo ti sposobna, da je samo tvoj život vredan pažnje. …
Od nerazdvojnih drugarica iz detinjstva ostanu dve ogorčene žene koje se uzajamno optužuju za ljubomoru i zavidnost ili za sebičluk i samoživost ili za malodušnost i tripovanje žrtve ili svetice.
One se više niti razumeju niti vole.
Mnoga prijateljstva iz detinjstva zapravo ne izdrže test zrelosti i test sposobnosti da se prihvati tuđa različitost.
Prijateljstva koja opstaju su ona gde su u komunikaciji dve zrele žene. One koje se jasno vide i prihvataju. Koje se ne porede. Koje se ne takmiče. Koje su jedna drugoj podrška a ne konkurencija. Koje jedna drugu inspirišu i podstiču.
To danas i nije tako česta pojava.
**Nastaviću se.