Skoro je na netu osvanuo post u stilu – saveti (komentari) koji nikome neće pomoći:
-pa šta sad.
-bože moj.
-šta je tu je.
-kako je tako je.
-život ide dalje.
-biće bolje.
-nemoj da se nerviraš.
-jbg.
Potpisujem. To su uobičajene poštapalice koje nikada nikome nisu pomogle. To su rečenice kojima se ljudi skidaju s grbače. Standardizovan način da se pošalju poruke tipa:
-ne zanimaš me previše.
-nemam (sad) živaca (vremena) da slušam o tvojim problemima.
-imam svoje probleme i nemam snage da se bavim tvojim.
-ne znam kako da ti pomognem.
-dramiš bez veze.
-nesposobna si i samo kmečiš.
-stvarno nemam pojma šta bih ti rekla.
Psihološki najadekvatija reakcija je svedena na pitanja:
-kako mogu da ti pomognem.
-šta mogu da učinim za tebe da ti bude bolje.
(To naravno podrazumeva da vam je do nekoga stvarno stalo. I da postoji realna spremnost da se pomogne.)
E sad, da ja malo iz svog višedecenijskog iskustva kažem kako to najčešće u stvarnom životu izgleda kada nekom u problemu kažete – kako mogu da ti pomognem.
Većina ljudi na tu rečenicu reaguje tako što momentalno krene s kukanjem. Usledi izlivanje čemera. To samo po sebi nije frka. Ponekad je deo rešenja prosto reći šta nas tišti. Ipak, u većini slučajeva to je tek polazište od kojeg treba krenuti u rešavanju problema.
Suština je u tome da ljudi mahom NE ŽELE da rešavaju probleme. Oni žele SAMO da kukaju. Žele da ispune svoju dnevnu, nedeljnu, mesečnu kvotu jadikovanja. Tužna je istina da mnogi najradije biraju pozicioniranje u ulogu nevine žrtve.
Takođe, bitnijim od ičeg, čini im se nalaženje krivca. Važno je da oni skinu odgovornost sa sebe a sve ostalo ide u petnaesti plan.
Na suptilno i izokola (ne dao vam bog pa probate direktno) ukazivanje na to da će situacija krenuti da se razrešava ako sami nešto promene u svom ponašanju ili prilazu konkretnoj problematici obično se uvređeno diže nos. Takve reči se doživljvaju kao:
–napad (ti mene UOPŠTE ne razumeš).;
-pogrešno (to nema NIKAKVE veze s mojom situacijom).;
-neprihvatljivo (možda to važi za druge ali kod mene NE PALI).
Ne bih se sada bavila objašnjavanjem zašto je to tako već bih o tome kako to utiče na nekoga ko pokuša da bude korektan i pomogne.
Spremnost za pomoć vas najčešće dovede u situaciju da postanete kontejner za tuđ emotivni otpad. Sunđer za izlivenu negativu. Ništa više i dalje od toga.
Da ponovim, većini nije do izlaska iz frke već do kukanja o njoj. I to na duge, maratonske staze.
Da li treba da objašnjavam koliko je to “fabulozna” uloga. I koliko je “sjajno” naći se u njoj.
Juče vidim status da neki Japanac za pare sluša tuđa kukanja. Prva asocijacija mi je bila – e da su mene za to plaćali, sad bi’ vilu na Maldivima imala.
I za kraj, da ne bude ikakvih nedoumica, nije krivica do onih koji su me tankovali svojim jedom i čemerom, već do mene što nisam umela da postavim jasne granice. Što nisam umela da im na vreme kažem DOSTA.
Sada umam.
I da rezimiram, na nama je da procenimo kome ćemo nuditi pomoć. Na nama je da procenimo ko stvarno nešto u svom životu želi da menja a ko bi samo da nas izruči svoju dnevnu dozu cmoljenja.