Otvorene veze – u teoriji i praksi

Otvorene veze, to mu dođe ono – ljudi se vole i poštuju, emotivno su bliski ali imaju slobodu da u isto vreme budu i s nekim drugim. To se vodi kao stvar širokih nazora. Moderan prilaz ljubavi. Daleko od onih trulih malograđanskih fora. Od prevaziđenih stega i konzervativnih gluposti i zatucanosti.

Sjajno i moćno u teoriji. Al’ u realnom životu, ne vredi braćo i sestre, ne ide. Ne pije to meni vodu. Nikako.

Prva stvar koja mi kod koncepta otvorenih veza nije jasna je – šta tačno ta sloboda podrazumeva? Da se pored nekog ko se zvanično i deklarisano voli, heftaju i drugi sa strane kad za to iskoči prilika. Naravno, prigodno argumentovano rečima – mi imamo otvorenu vezu. Nisu to nikakvi radovi iza leđa….

Ili taj koncept podrazumeva da se uđe u paralelnu vezu ali samo ako naleti neko ko je zanimljiv i prema kome bi se isto tako mogle gajiti emocije.

Kako god bilo, meni to nisu čista posla.

Ako čovek nekog istinski voli onda ne vidim razlog za zveranje okolo i traženje novih kandidata za emotivne uzlete.

Ako je čovek zaista posvećen nekome do koga mu je stalo ne vidim ja tu mnogo prostora, a ni potrebe, da se leluja okolo u traženju novih poticaja i kandidata.

Otvorene veze mi se najpre čine kao budalaština novog doba. Kao ponešto unapređeno (fensi) pakovanje neobaveznih veza.

Otvorene veze mi se čine kao stvar emotivne alavosti i nezaježljivosti. Mnogo bi da se dobije al’ malo da da.

To je ono – nije mi dovoljan samo seks, nužno mi je da imam osećaj bliskosti (ili iluziju iste) ali ne bih ja tu da puštam korenje. Ja bih slobodu da mogu da sedim na više stolica.

Čim čovek na taj način razmišlja onda je jasno da i nema želju da se stvarno zbliži s nekim. Da se u potpunosti prepusti. Čim u glavi postoji ideja da bi mogao neko nov da uđe u priču i da život vajnog slobodnjaka učini još zanimljivijim onda to govori o hedonističkoj nezasitosti, o površnosti a nadasve o egoizmu.

To je ono – da ja sebi na sve načine ugodim i da u svakom trenutku ostavim sve opcije otvorene. Sva vrata otvorena.

((E pa pazi brate/sestro da te promaja ne spiči.))

Druga stvar, sile nema da me neko ubedi da obe strane ulaze u odnos sa ISTOM idejom šta on treba i može da podrazumeva. Da oboje imaju IDENTIČNU viziju kako njihova otvorena veza treba i može da funkcioniše.

Mnogo češće se dešava da jedna strana polunevoljno pristaje na otvoren odnos zato što joj je stalo i što vrti unutrašnji monolog u stilu – to je poštenije nego da me vara. Ljudi se u to ubeđuju dok se nadaju da treće strane i neće biti.

A naravno da će je biti. I naravno da sleduje patnja. I naravno da sleduje teško razočaranje. I grozno bolno otrežnjenje. A najperfidnija stvar u celoj priči je da će druga strana samo procvrkutati – pa dušo, u startu smo se tako dogovorili.

Zanimljivo je i to da ako veza ipak opstane a u nekom trenutku partner koji je bio veran i sam dođe u situaciju da proleprša krilima, to ne bude sa osmehom propraćeno od strane zagovornika otvorenosti.

Istina je da mnogi emancipovani otvorenjaci podrazumevaju da ljubavna sloboda važi SAMO ZA NJIH. Ne za drugu stranu.

Ili ona samo formalno važi jer su toliko sujetni da misle da partneru to na um neće pasti. Pa oni su tako savršeni. Od njih bolje nema. JOJ.

Čak i ako su oboje ultra moderni i samosvesni, postavke s kojima se ušlo u vezu su pod velikim znakom pitanja kad u igru uđe neko nov. E tu se pada. Tu je sloboda na teškom ispitu.

Obično se strana koja je dobila konkurenciju oseća donekle iznevereno. Da, svesna je ona dogovora ali jedno je reći – sve je to ok dok se hipotetiše a drugo je skulirano se pomiriti s tim da je neko drugi postao zanimljiviji i inspirativniji.

Živeti s tim da partner još nekog voli je situacija s kojom malo ko može da se nosi bez (bar povremenih) naleta ljubomore i samoomalovažavanja. Drma to i sujetu i ideju o ličnoj vrednosti čak i onima koji imaju visok nivo samopouzdanja. Ali nadasve dovodi u pitanje emotivne temelje veze.

Ne idu istinske emocije i sedenje na nekoliko stolica. To je suština.

Kad se cela priča posmatra iz ugla svakodnevnog života mnogo šta je tu teška zbunjoza. Na primer, par je u otvorenoj vezi, vole se, razumeju se, bliski su, (nije to samo seks), šta biva ako ona recimo poželi da provedu veče zajedno a on joj kaže – ups, ja sam se dogovorio s onom drugom. Koju isto tako voli….Šta biva posle 5-10 takvih ispaljivanja. Kako se tu naprave revizije ideje ljubavi a da i dalje sve lepršavo i slobodarski štima.

Šta biva recimo kada par živi zajedno, jel on njoj maše s praga kad ide kod drugog, kojeg isto tako voli.

Jel’ da da sve to malo (ili mnogo) miriše na budalaštinu ….

Koncept otvorenih veza u kojima su oboje podjednako srećni i zadovoljni  je utopistički ideal.

Koncept otvorenih veza u kojima niko nije zakinut i bar malo skrajnut je nemoguća misija.

To je eventulano izvodljivo za neke vrlo specifične karaktere. Moguće umetničke duše koji žive u nekim svojim svetovima. Elem, verovatnoća u promilima.

Koncept otvorenih veza je najčešće vrhunac emotivne manipulacije.

To je postavka života ljudi koji žele SVE. Koji imaju ideju da svet treba pod noge da im se prostre. Koji su svoj hedonizam izdigli na pijedestal. Štaviše, od njega napravili instituciju vrline i emotivne nazovi širine.

Ne žele oni da ih iko proglasi bezosećajnim skotovima, da ih doživljava kao površne i plitke. Oni žele respekt i uvažavanje. Oni s prezirom odbijaju pomisao da im se prikači epitet primitivnih jebača. To nikako. Oni biraju, imaju visoke standarde, nisu svaštojedi. Drže do sebe. Samo je eto njihov kapacitet za voljenje veliki. Oni ne žele da ga guše, te su otuda tako prijemčivi za ljubav.

((Ajoj. Izbljuvaću se.))

Istina je ta da oni žele pun paket privilegija, a da sami malo šta daju.

Kako god gledala na ideju otvorenih veza ne uspeva mi da ih vidim drugačije nego kao manipulaciju glavnog zagovornika. Kao samoživo forsiranje njegovih sebičnih ličnih interesa. Kao alavost za pažnjom i ugađanjem. Ili eventualno, kao spoj dve slično utripovane individue koje iz vrlo praktičnih razloga i vrste komoditeta iz zajedničke “luke ljubavi” idu u nova osvajanja.

Kako god bilo, nema tu ni lj od ljubavi. Nema tu pravih emocija, nema tu duše. Samo trendi laži i samoobmane. Sve je tu svedeno na podilaženje i ugađanje egu. Moto života onih koji bi za ponešto pažnje koju su eto spremni široke ruke da pruže, drugi da im celo srce daju. Da za tu svoju visokocenjenu emotivnu siću, premije dobijaju.

Ali ne lezi vraže, nešto ne štima. Nikad do kraja zadovoljni, navek ih nešto žulja, navek im nešto fali. I navek taj neizdrž da se i dalje traga.

A zašto?

Zato jer u MALO i PLITKO ne staje mnogo. Tu je kvaka. Ne uliva se u šoljicu litar vode.

Jedno je umišljenost i sve te zavodljive misli o sopstvenoj veličini a nešto sasvim drugo stvarni kapacitet za ljubav i davanje.

Ko malo daje, MALO je sve čemu se može nadati.