Ništa ja ne moram
Ništa ja ne moram…
• Znate, ja ne jedem meso, ono je danas čist otrov, svi ti antibiotici kojima kljukaju životinje, pa to je strašno.
• Znate, ja jedem samo sirovu hranu to je najzdravije. Termička obrada uništi baš sve što valja.
• Znate, ja se hranim po makrobiotičkim (vegetarijanskim, veganskim
frutarijanskim, hrono) pravilima, to je jedina proverena stvar, sve
ostalo je pogrešno.
• Znate, ja ustajem svako jutro u 5-6 i (meditiram, radim vežbe, jogu, šetam, trčim) to je najbolje za zdravlje.
• Znate, ja ne gledam tv, to je gubljenje vremena i za one koji ne znaju šta hoće od života.
• Znate, ja ne gledam domaće serije, to su komplet budalaštine, prizemno i nemaštovito.
• Znate ja uopšte ne slušam narodnu muziku, to je čista seljana, samo za primitivce.
• Znate, ja čitam isključivo knjige na engleskom, ionako sam ovde samo u prolazu…
A sad malo ja.
Jedem šta mi odgovara i zabole me za milion dijeta i preporuka s neta
ili uživo. Ne kampujem u prodavnici zdrave hrane i ne papam za ručak
zrnevlje i sokić od celera. Ne ožderavam ni s pet kila mesine, plus koji
burić pive. Pratim svoj organizam i držim se pravila zdravog razuma i
umerenosti.
Pre svega gledam da MENE ništa ne jede. S hranom ćemo lako.
Ustajem kako mi dođe. Ležem po sličnom principu. Ne silim sebe da se uteram u ritam i rutinu kad osećam da nisam taj tip. Sem toga, ako sam nesposobna sebi da organizujem dan, sama ću to platiti.
Odbijam da su drugi a priori bolji jer oni su eto disciplinovaniji. Odbijam da se osećam loše i manje vredno zbog toga. Ne moram ja ništa što kažu da je dobro ili odraz produktivnosti. Dokle god poštujem zadate rokove i odradim sve što planirano šta koga briga kad ustajem, da li radim vežbe ili pijem kafu tri sata.
Gledam tv. Ono što mi se sviđa i kad mi se sviđa. Slušam muziku koja mi prija uhu, pa i narodnu. Manite me tih opštih i k’o fol intelektualnih mesta. Samo nas Tv i narodnjaci truje a internet i društvene mreže su obilje kulturnog i eduativnog sadržaja. Kao, mi smo gospodari pa kanališemo sve sadržaje koje do nas stižu. Manite me i tih tripova snobizma i elitizma. Manite me ideje da su umni odrasli striktno na Šopenu i Bahu. A od literature Niče i Šopenhaur pod obavezno.
Alo bre, ko je zadužen da lupa pečate šta valja a šta ne. Ko je nadležan da povlači crtu šta vredi naših očiju i sluha.
Za druge ne znam ali mom mozgu ništa ne
fali i ne treba mi obuka i dekret da odredim šta je debilizam i
primitivizam a šta ima kvalitet.
Ne trebaju meni instrukcije i pravila da me poduče kako da živim. Zna
čovek uvek sve šta treba da zna al’ se mi sa sopstvenom pameću i
intuicijom žmurke igramo. Lakše nam da se u šeme ubacimo, da se iza
konačnih izjava sakrijemo.
Međutim, gle čuda, uz sva ta savršena pravila i ideje svejedno grešimo. (Ali ne do bog to priznati. Nikada. Drugi su krivi.)
Od grešaka i propusta samo bauke napravili. Od pogrešnih izbora smrtne grehe. Ljudi moji, ne umire se od promašaja. Tako se uči. Nije život samo spisak postignuća. Jel to iko misli da je Tesli sve iz prve išlo.
Sakrili smo se iza jakih reči i principa i zaboravili da osluškujemo sebe. Ušemili smo se u ideju o lovi i nekakvoj moći a dušu i dobrotu smo kao prevaziđenu sentimentalnost otpisali.
Nije suština iza kojih ćemo se pravila sakriti, iza kojih zvučnih izjava, iza kojih moderno propagiranih gnušanja i prezira, već kako se osećamo kad sami sa sobom ostanemo. Nije suština ni šta se sluša, ni šta se gleda, ni šta se čita, ni šta se jede, suština je kakve su nam misli.
Niko od sebe ne pobegne. Niko na sebe samog utisak ne ostavlja.
I baš zato:
• Ne moram ja ništa od onog što je popularno i fensi.
• Ne moram ja nigde da se ušemim i uklopim.
• Ne moram ja nikakvog gurua da sledim.
• Ne moram ja modne trendove da kopiram.
Živim po svom i sebi plaćam račun. Ne marim kako će me okrpiti, stvarno bolji ili stvarno utripovani. Nek ništa ne znam i ništa ne valjam ali emocije znam da čitam.
Nepogrešivo osetim radost, sreću i unutrašnji mir. To niko ne ume da odglumi.
Nepogrešivo osećam istinsko zadovoljstvo i uverenje. Ko veruje u ono što misli ne sili druge da misle isto.
Receptura za uspešan život ne postoji. Ali sam poprilično sigurna da do njega ne vodi put pun isključivih pravila i pompeznih ideja.
Verujete ljudi malo u sebe. Uspeh je u nama. U veri u sopstvenu moć i u istinskom ubeđenju da nešto vredi i valja. Uspeh je u dobroti i prema sebi i prema drugima. Dobrota oplemenjuje, pljuvanje prlja dušu.
A kad se sve sabere i oduzme, samo se radost računa. Koliko smo je živeli a ne koliko smo je glumili.