Nesnosni ljudi

Poenta sa zlim ljudima je u tome što ne postoji mera koliko daleko oni mogu da idu u svojoj malicioznosti. Običan čovek neke granice nikada ne prelazi. Za njih granice ne postoje. Oni cene da im je sve dozvoljeno.
55

Nije da sam baš oličenje svetskih manira ali se uvek trudim da ispoštujem osnovne norme kulturnog ponašanja. U to svakako spada da se na ulici javim ljudima koje poznajem. Međutim, pre izvesnog vremena svesno nisam želela da se javim ženi koju poznajem decenijama. Sledi priča zašto.

Svako od nas je imao u životu iskustva sa nesnosnim ljudima. Svi smo mi bar nekad bili usmereni na:

• krajnje nametljive i bezobrazno nasrtljive ljude,

• one ekstremno kratkog fitilja a veoma poganog jezika,

• one potpuno nerealnih zahteva u odnosu na druge a bez ikakvih za sebe,

• one što od kako oči otvore samo sipaju zamerke, kritike, primedbe,

• one koji se u ama baš sve razumeju i svoje stavove nameću kao vrhovne standarde življenja,

• one koji agresivno zahtevaju da u svakom trenutku budu u centru pažnje,

• one koji ne birajući sredstva gaze sve oko sebe pride zahtevajući da ih ti zgaženi poštuju…

Jasno vam je o kojoj feli ljudi govorim.

O onima koji svojim ponašanjem zagorčavaju život gde god se pojave.

Postoje razne strategije kako se nositi s takvima. Međutim, iskrena da budem, jedini pravi lek je – odmagliti u nepoznatom pravcu.

Čak i u slučaju da ste nekim čudom skoro pa imuni na njihove provokacije, energija koju takvi ljudi emituju je uvek negativna i opterećujuća. Tenzija koju oni isijavaju naprosto iscrpljuje. Teško je posle poplave njihove zlobe, čemera ili histerične euforije osećati se čilo i vedro.

Mnogo češći, uobičajeniji scenario je da će vas neko iz kategorije tirana izuti iz cipela. Branićete se neko vreme, moguće i vrlo uspešno, ali baš onda kad pomislite kako ste našli caku za „rad“ s njima pogodiće vas kao grom iz vedra neba neki njihov komentar ili akcija. I ostaćete poraženi. Na ivici, da l’ suza da l’ očaja, ali svakako zapitani – koliko pokvaren treba biti za to što oni urade ili kažu.

Poenta sa zlim ljudima je u tome što ne postoji mera koliko daleko oni mogu da idu u svojoj malicioznosti. Običan čovek neke granice nikada ne prelazi. Za njih granice ne postoje. Oni cene da im je sve dozvoljeno. I za to uvek imaju savršeno obrazloženje. Oni cene da su im svi duži i krivi. Za nešto svakako. Oni cene da u njihovom ponašanju nema ničeg spornog.

Oni nikada ne vide problem u sebi. Vide ga isključivo u drugima. I svaku „grešku“ tih drugih debelo naplate.

Tu vrstu torture sam prošla u poslovnoj sveri. Radila sam za ženu kojoj je mržnja bila jedino osećanje za koje zna. Duboko nesrećna i nezadovoljna sopstvenim životom problem je “rešavala” iživljavajući se nad onima nad kojima je mogla. Nad slabijima od sebe i podređenima. Za jače igrače je imala namontiran polukez koji bi nestajao netragom kako im leđa vidi. Za boraniju nije imala toliko takta. Trebalo je negde izbaciti sav taj nagomilan bes i frustraciju.

Histerični ispadi, pretnje i vređanja su bili njen uobičajen stil komunikacije. U sekundi bi bljuvala vatru na pogrešanu reč, pogled, grimasu. Da se bre zna ko je ona. A šta joj je sve moglo zasmetati, to ni vidoviti ne bi mogli da predvide.

Znala sam šta je pozadina njene teške, destruktivne naravi. Međutim, to svejedno nije mnogo menjalo to kako sam se u njenom prisustvu osećala. Jedno je razumeti nečiju psihopatologiju, čak otpisati ispade u afektu, ali sasvim drugo iskulirati vrlo smišljene i ciljano plasirane uvrede.

Svanulo mi je kad sam našla drugi posao. Međutim, trebalo mi je dosta vremena da se oporavim od preživljene traume, da je izbacim iz sistema. Da njen pomen ne izazove grč u stomaku i uzlupavanje srca. No, vreme je čudo. Sve jednom i svi jednom postanu prošlost.

Kada sam je skoro videla, prvi put posle 6-7 godina, bila sam oduševljena što nisam osetila ništa. Što mi je bilo sasvim svejedno. Pogledala sam je i taman kad sam krenula da se javim ona je napravila nekakvu zgroženo-uvređeno-besnu facu.

Pomislila sam – o bože, ista paranoja. I onda namerno prošla pored nje kao pored turskog groblja. Uz misao – e pa divna dušo (tako je jednom sebe nazvala), kad ti je već toliko nužno da mrziš, evo da ti dam materijala. Pa opleti o meni sve najgore.

Kad izađete iz nekih groznih priča i kad vremenska distance otupi emotivni naboj shvatite da se iza svih tih čudovišnih naravi kriju vrlo nesrećni i promašeni ljudi. Ipak, to ne menja činjenice i ne abolira ih za učinjeno. Posebno ne kada je jasno da oni ne pokazuju nikakvu želju da se promene.

Međutim, nužnost u komunikaciji s takvima je OTPISATI preživljeno. Ne zbog milosrđa već zarad toga da se njihovim otrovom ne bi i dalje trovali.

Valja otpisati njihovo zlo zarad dobrobiti sopstvene duše.

Sem toga, nije na nama da sudimo. Ima ko je nadležan i zadužen za naplatu dugovanja. I pri tome savršenu meru ima.

Ostavite odgovor