Nervozna? Kako za koga.
Al“ si ti neka nervozna osoba. Kažu mi to s vremena na vreme. Nasmešim se cinično i dodam – moguće. A u sebi mislim – nisam ja brate/sestro nervozna nego si ti bolid a meni se ne mili da se s tobom nadmudrujem.
Ako će se to što nemam želju da glumatam finoću i da se nadjebavam s tupavim i navalnetnim likovima nazvati – ti si baš živčana – ponosno izjavljujem – živčana sam samo tako.
Skakanje po nervima (ako me već zadesi) neću da trpim s blaženim osmehom i pozom zainteresovanosti. Jes’ pa da smarač pomisli da mi je zanimljiv i prešalta u 5-tu brzinu sa svojom „mudrolijama“.
Gušenje i drskost pratim s facom – pola su mi familije pobili. I čekam prvu priliku da me nema. A da ne bi možda da se servilno smeškam dok slušam lupetanje. S moje strane je sasvim dovoljno što ćutim.
To što drugoj strani smeta ama baš sve što nije tetošenje razgoropađenog ega – a i to me zabole.
-Nije moja sveta misija da zabavljam i animiram utripovane.
-Nije moja sveta misija ni da izigravam psihoterapeuta ili rame za plakanje onima kojima je plafon životnih ambicija da se nekome na grbaču navale.
Biti kulturan ne znači da je nužno pomirljivo i trpeljivo se smeškati bezobraznim i agresivnim, elementarno glupim i primitivnim ljudima.
Biti kulturan s takvima znači zbrisati u najkraćem mogućem roku. bez konfrontacije.
Ignorisanje je suština.
Ponavljam to kao papagaj – na bezvredne se vreme i energija ne troši. Na one koji nasrtljivo i isključivo guraju idiotske stavove ili svoje sebične interese, se reči i emocije ne troše.
I da, apsolutno me ne tangira kako me krpe jajare i drkadžije. Ne zanima me kako sam kotirana kod dežurnih pamtnjakovića i fensi praznoglavaca.
Za njih je i ćutanje premija.