Nemačka za neopredeljene II
Klasična turistička putovanja se ipak bitno razlikuju od onih koja podrazumevaju da nekome idete u goste. Biti smešten u hotel ili apartman i upućen na vodiča kao glavnog izvora informacija svakako nije isto što i živeti u nečijem stanu.
Baš taj deo priče gde stvari nisu prigodno ušminkane daje vam mogućnost da sagledate pravu sliku mesta u kojem ste. Da osetite njegov duh i ritam realnog života.
Mi s Balkana volimo da idealizujemo zapad jer smo ga vremenom sveli na mašinu za pravljenje para. Na žalost, ta vrsta banalizma i dalje opstaje. Znate ono, samo da ja uteknem iz ovih pasivnih krajeva, bog da me vidi.
E pa mili moji, Boga na zapadu nećete videti. Samo arbajt.
I obično takav da vam posle njega nije ni do kafe u lokalnom kafiću a kamoli do bleje po centru. Takav da vam je i nabavka hrane teški smor, ali jesti se ipak mora.
Sve što prosečan čovek u Nemačkoj želi posle posla je da se sruči u svoj krevet. I leži u njemu satima.
To što mi zamišljamo pod radom, naša vizija rintanja, to je ipak bleda senka onoga što on u Nemačkoj jeste. Od osam sati predviđenih za rad, stvarno ćete raditi, pogađate, osam sati. Pauza se u radno vreme ne računa. I nema švrljanja okolo, nema zagledanja kako i šta drugi rade, nema zapitanosti nad tuđim zaduženjima ili učinkom. Ali ne zato što je sve savršeno već zato što za dodatni napor nemate ni snage ni želje. A sem toga, ljudi su vrlo zamenljiva roba, talasanje se ne isplati.
A tek te bajke o hiljadama evra koje se slivaju u džep. UH. Ako ne znate jezik sleduju vam zahtevni fizički poslovi. Čak i ako ga znate ali nemate struku koja se u Nemačkoj traži scenario je isti. A na takvim poslovima ste srećni kad priđete zaradi od 1200-1500 evra. Na to treba odbiti troškove smeštaja a ako oni budu ispod 500 evrića na konju ste. Onda režije i hrana, pa kad se sve sabere i oduzme milina je šta god da preostane.
Iole veće pare u Nemačkoj se mogu zaraditi samo ako radite visokointelekualne poslove ili one za kojima postoji velika potražnja. Mada, i to je posebna priča.
S druge strane, Nemačka je vrlo korektna u smislu prava radnika tako da je godišnji odmor, stvarno odmor. E onda se živi.
Eto rešenja enigme zašto mi se grad činio praznim. A onaj opušten i nasmejan svet u centru koji šeta i uživa su gosti. Oni koji su kao i ja došli da vide delić nemačke istorije. Turisti. Stranci i nemci na odmoru, oni koji su se pošteno naradili da bi sada uživali.
Nema u Nemačkoj lake love. Hiljade evrića koje padaju s neba na lepe okice i slatke reči. Ne postoji to. Nema druženja i kafenisanja. Za to je potreban dodatan napor a većina za njega nema snage. Za to se čeka godišnji i Srbija.
Sistem života gde je posao i sledstveno novac iznad svega ima za posledicu vrstu otuđenja i fokusiranosti na lično. Ljudi tamo nemaju ni želju ni vreme da se bave ičim osim sobom. Nema tu praznog hoda koji bi vodio ka većim uvidima o drugima. Međutim, to za posledicu ima i neke pozitivne stvari. Ljudi su ljubazni i nasmejani. Ne gledaju na komšije preko nišana i ne bave se time ko kako živi. Operisani su od poziranja i potrebe da ostave utisak. Takođe su mnogo opušteniji kada je vaspitanje dece u pitanju. Ne prave se drame oko toga što dete trči kroz market ili se izulo pa je boso. Niko to ne snima, niti se zgražava nad roditeljima. Nema kod Nemaca prezaštićivanja i obletanja oko dece.
Onoga čega ima su napijanja vikendom, pa tako jutro možete dočekati budni jer vesele komšije cevče pivo do zore, usput se smeju i dovikuju. Mora se malo oduška dati. A piju Nemci. Naši baš i nemaju taj luksuz. A rekla bih ni želju. Doduše, ona naglo eskalira, pogađate, na godišnjem.
Dok sam čekala let za Beograd do mene je sela devojka u tridesetim. Kad ste zaludni onda priča lako krene. Kaže bila je mesec dana u okolini Štutgarta da čuva i pomaže starijem bračnom paru. Htela je da proba, da vidi. Inače je medicinska sestra i radi na neurohirurgiji u operacionoj sali. Za pare nisam pitala a ostalo je rekla sama.
Citiram – bila, videla i nikad više. Pitam je zašto a ona mi kaže – oni su k’o roboti. Ja tako ne mogu da živim. Onda se raspričala. Mesec dana od 6 ujutru do 10 uveče. Bez dana odmora. Nije to ništa teško ali znaš oni su baksuzi, kako sednem, jedno od njih dvoje me za nešto cima. A i teške su stipse, gladna sam ostala. Reko, molim. Nastavila je – u radni paket je bilo uračunato da se kod njih hranim ali oni su smislili da je meni sasvim dovoljno tanko parče hleba s puterom i džemom za doručak. I tako svaki dan. Zgadili su mi ih doveka. Inače i ručak i večera uvek isti meni. Minimalne varijacije. Posle par nedelja sam krenula da kupujem sebi hranu.
Nastavila je da priča da je svesna da ona nije imala sreće s poslodavcima, da je njena prijateljica prošla mnogo bolje ali da je shvatila da to svejedno nije život koji može i želi da živi. Da njena sloboda nema cenu.
E to je suština cele priče o Nemačkoj.
Ako idete turistički – bićete oduševljeni. Ima se šta videti. Ako želite da živite i radite u Nemačkoj valja se dobro presabrati o mnogo čemu.
Čovek pre svega mora dobro sam sa sobom da se preispita o listama prioriteta i o tome šta mu je najbitnije. Šta je to s čim može da se saživi a šta ne. A još je najmanji problem spremnost da se stvarno rmbači, mnogo je veći problem šta biva posle rmbačenja. Da li novac koji se za njega dobija donosi spokoj i mir ili ipak ne.
Živeti u Nemačkoj nije test izdržljivosti, već test ličnosti.
Kad se sve sabere i oduzme, nije priča ovde o parama već o tome koliko će nas te pare duševno koštati.
-Neki su rođeni za život na zapadu, neke on samelje.
-Neki mogu da se prilagode, da prosperiraju, neki će lagano uvenuti.
-Nekima će zapad doneti odušak, nekima ogromnu tenziju i nemir.
To čovek mora sam sa sobom da iskalkuliše.
