(Ne) valja mešati posao i ljubav
Čula sam u više navrata kako je partnera najlakše naći preko posla. Logike svakako ima. I na prvi pogled ništa tu nije sporno. Međutim, mnoga šta tu može da postane jako sporno.
Za one koji rade u nekoj vrsti delatnosti koja podrazumeva komunikaciju s mnogo ljudi šansa da se u tom moru novih lica pojavi neko zanimljiv su velike. Ono što ume da bude problematično je da to pojavljivanje nekog zanimljivog može da bude sad i nikad više. Sem toga, ostvariti kontakt s nekim s kim imate priliku da prozborite tek po koju reč i nije tako lako. Da ne naglašavam to da lepo lice nije sinonim za uspešnu vezu.
Šanse su dakako mnogo veće ako radite takav posao da komunikacija traje iole duže i ponavlja se s vremena na vreme. Onda već možete malo bolje da obratite pažnju na one koji su vam simpatični i da steknete određen utisak kakvi su kao osobe. A i to koliko ste im privlačni. Ako ocenite da ni druga strana nije ravnodušna valja se suptilno dati u akciju uparivanja.
Na žalost, ako radite posao gde se okruženi ženama ili ste pre upućeni na stvari nego na ljude mogućnosti za promenadu zanimljivih muškaraca i nisu baš neke. I obratno.
Sve ovo važi za upoznavanje s ljudima koje srećete kao stranke, klijente, poslovne partnere. Treba naravno dobro otvoriti oči, ne zaletati se i ne kačiti pre vremena roze naočare. Ali, ako prilika iskoči svakako je treba iskoristiti.
Međutim, naći partnera preko posla postaje bitno različita priča ako se zagledate u kolegu. Potencijalno i veoma ružna i tužna priča.
Znate, nisu ovo socijalistička vremena kada su firme od nekoliko stotina do par hiljada radnika bila normalna pojava. Tada su veze među zaposlenima bile uobičajene. Mogli ste raditi u istoj firmi a da simpatiju ne sretnete i po nekoliko dana. Em mnogo prilika em u slučaju da veza ne uspe razlaz nije nužno morao biti javno traumatičan. Bar ne više nego što je to emotivno bio.
Takvih poslovnih sredina je danas malo. Radni kolektivi sada retko broje mnogo ljudi, pa zbližavanje ima bitno drugačiju težinu. Dok ljubav cveta sve je bajno i sjajno ali je dobro poznato da zaljubljenost ne pređe uvek u ljubav. Zapravo, statistika nam kaže da se pre desi da pređe u neki oblik antipatije.
I sad vi možete da zamislite kako izgleda ići na posao gde ste prisiljeni da iz dana u dan komunicirate s nekim s kim ste se na manje ili više ružan način razišli. I još pride za taj brodolom znaju svi oko vas. Horor u najavi.
Čak i da je razlaz bio civilizovan i prijateljski i da veza nije bila opštepoznata situacija je uvek nategnuta i stresna. Niko ne voli svaki dan pred nosom podsetinik svog promašaja.
Posebna je priča ako uđete u vezu s nekim ko vam je nadređen a omašite u proceni jačine ljubavi. Ko god da se tu pokaje, belaj ne gine. Još najnaivniji je onaj da kolege ispiraju usta vašom bivšom vezom naslađujući se vašim porazom. Ili vas sažaljivo naknadno savetuju i teše.
Onaj ozbiljniji veoma često podrazumeva serviranje otkaza. Ili vrstu mrcvarenje koje za konačnicu ima da ga sami date.
Na kraju, patos patosa. Ni posla ni ljubavi.
Međutim, realnost je da bez obzira na sve rizike, upućenost ljudi jednih na druge čini da je mnogima teško da drže distancu. Ubede se da će iskra koja se upalila opstati na duge staze. Ponekad stvarno i bude tako. Ali češće ipak ne.
Rekla bih da u situacijama kada vam se dopadne neko na poslu treba biti vrlo mudar i debelo testirati svoju zaljubljenost pre nego što se upustite u vezu. Vreme ume da bude savršen pokazatelj ko je kakav čovek. Treba biti strpljiv da zaletanje ne dovede do brzog prinudnog sletanja. A posebno valja biti promišljen ako volite posao koji radite i ne biste da menjate firmu.
(Druga priča je ona o nazovi profitiranju spajanjem posla i seksa ili pak njegovo pretvoranje u poligon za udaranje što većeg broja recki, jer to ipak nije tema ovog pisanja. Bar ne sad.)
Postoji izreka koja kaže – ko ne reskira ne profitira. U ovom slučaju se s tim nikako ne bih složila. Ne valja mešati posao i ljubav. Prečesto presedne.