Na čiji račun se šalite?
Kažu razne ankete da je smisao za šalu osobina koja se visoko kotira. Vole ljudi da se nasmeju a još više vole one koji rečima umeju da ih razgale i oraspolože. Ceni se društvo onih koji život ne tumače previše seriozno. Nije ozbiljnost uvek na ceni.
Slažam se naravno. Pozitivni ljudi su uvek bolje društvo od oni što navek mrače i oblače, Što im je sve za kuknjavu povod. Ok, znamo da je za neke to sa ozbiljnošću stvar pokazivanja karaktera. Čuj osmeh, to je za one nepouzdane i vetropire. Ima i onih što procene da će večitim jadikovkama i katastrofiranjem – joj šta se strašno/grozno desilo, od sebe maler oterati. Ima ih što primedbe i zamerke sipaju da se umnim pokažu. Pamet je to, nije njima do sprdačine.
A ima i onih što su zabavni i zanimljivi, puni štosova al’ nekako uvek na tuđ račun. Sve krene na finjaka, suptilno i slatko dozirano ali kad se malo presaberete shvatite da se na svoj račun nikad ne zezaju. O ne, samo su drugi na tapetu.
Može i tako, samo se osmeh malo ukiseli kad skontate da šale kreću da klize u podjebavanje. U nekom trenutku shvatite da ste stavljeni pod mikroskop i da vam druga strana na netipičan način spočitava sve ono što se njoj učini da ne valja. Naglašavam to – učini, jer se standard poželjnog ponašanja uvek vrlo lično nabaždari. Naravno, u skladu s ego dometima. Elem, da budete izuzeti od štos minijatura otprilike treba da budete anđeo s telepatskim sposobnostima.
Sve u svemu, vrlo zanimljiva postavka komunikacije. Sve u rukavicama, bez ijedne ružne reči i konflikta a prozvani uvek. Nikad po volji i meri.
Ranije su me takvi stilovi komunikacije žešće provocirali. Ako nešto kažete još ispadnete uvredljiva budala koja nema smisao za humor. Ako ćutite onda vam sleduje epitet morona koji ne kapira podbadanja. A u svakom slučaju svedete sebe na upijač tuđe specifično upakovane zloće.
No kad se čovek malo sam sa sobom presabere shvati da su reči štosera njegova stvar. Njegova lična karta. Tako me sad to ič ne tangira. Od volje svakome da priča šta hoće. Da na mene gleda kako hoće. Smeškam se i pravim luda.
Doduše, s vremena na vreme, kad se situacija baš namesti i kad je primedba na mestu, sastavim prigodnu pošalicu na račun dežurnih promotera vrline. I to sa sve blaženim i tupavim nisam-ja-odavde osmehom. O, da vidite kako njihov brzo izbledi il’ se u polubesnu grimasu pretvori.
Lako je biti veliki humorista na račun drugih. Lako je od njih zahtevati savršenstvo i udarati packe i kad im je mesto i kad nije. Prava se veličina ceni samo po načinu podnošenja pošalica na svoj račun.