Moja hit knjiga za 2019
Volim da čitam, ali sam vremenom postala poprilično izbirljiva. Dešavalo mi se da čak i nahvaljene knjige na mene ostave mlak utisak. Sada obično posle 30-tak stranica teksta imam jasnu svest o tome da li vredi da čitam dalje ili je bolje da se batalim ćorava posla, pre svega da bih sebe poštedela još većeg razočaranja kasnije.
Rekla bih da je moja ideja čitanja pomalo drugačija od uobičajene. Odavno ga ne doživljavam kao ubijanje vremena ili kao razbibrigu.
Za mene knjiga, da bih je okarakterisala kao dobru, treba da ima jasnu pouku, da mi donose nova saznanja ili me navede na promišljanje.
Imajući sve to u vidu rekla bih da sam poprilično zahtevan igrač.
Ako se tome doda da mi je psihologija jedna od dominantnih sfera interesovanja onda je razumljivo da mi je teško da u književnim delima “progutam” neke poluizmaštane Ili iskarikirane karaktere i situacije. Da poverujem i unesem se u priče koje osećam kao loše osmišljene, prenaglašene ili sasvim psihološki nategnute i neuverljive.
Uz sve to ide i činjenica da živimo u vreme literarne hiperprodukcije i neumerenog hvalisanja svega i svačega, tako da nije lako imati njuh za ono što stvarno vredi čitanja. A slično nesiguran teren je i poverovati tuđum čitalačkim ukusima.
Kad su neprovereni autori u pitanju, svodi se na to da ili nekom poverujemo na reč ili se uzdamo u sreću. Tako sam u zadnjih mesec dana imala zanimljivo iskustvo s dve knjige. O tome ću danas podeliti koji pasus.
Prvu knjigu iz primenjene psihologije kupila zbog preporuke dve osobe iz, uslovno rečeno, javnog života a čija mišljenja cenim. Obe su je izdvojile kao veoma edukativnu, inovativnu i korisnu. Za nju sam se opredelila i zato što je to za mene još uvek nedovoljno istražena podoblast. Orna sam se dala na čitanje željna novih saznanja i skoro potpuno ubeđena da će mi se knjiga dopasti.
Međutim, to se nije desilo.
Knjiga je svakako zanimljiva i korisna ali me ona ipak nije uputila na nešto što već nisam znala ili bar naslućivala. Argumentovano i razložno predočene i posložene informacije za mene ipak nisu bile nepoznanica. Naravno, iako knjigu nikako ne bih imala pravo da okarakterišem kao lošu, naprotiv, svejedno sam se osetila razočaranom.
Shvatila sam kasnije da nije bio problem u knjizi, već u mojim prevelikim očekivanjima. U pretpostavakama da ću pročitati nešto zaista novo, (možda čak i epohalno) a to se ispostavilo kao naivno razmišljanje.
U slično vreme sam na poklon dobila knjigu iz iste oblasti. Nisam bila previše raspoložena za čitanje zbog prethodnog razočaranja ali sam je ipak spletom čudnih okolnosti (pola dana nije bilo ni kablovke ni neta) ekspresno brzo pročitala. (I sad nek neko kaže da svet staje kad nema neta).
Knjiga me je oduševila.
Da, ja dežurno književno zakeralo, čitala sam je, ili bolje gutala, sve vreme u sebi govoreći – jbt, ja ovo potpisujem.
Napokon da neko napiše istinu o globalno odomaćenim iluzijama savremenog života ali na takav način da je to u isto vreme vrlo zanimljivo, pitko i čitljivo a opet veoma utemeljeno i realnim dokazima predočeno.
Autor je ukazao na suštinu, a time i osnovne probleme, modernog doba, na svu tu opsesiju ushićenjima, plitkim i jeftinim senzacijama, na tu potrebu za jurenjem sreće (koja navek izmiče). Ukazao na nakaznu ideju o ultimativno nužnom stavu pozitivnosti. Predstavio zamke opsesije – imati više i otići dalje. A sve to je uradio tako lagano i uverljivo, jezikom koji svako može da razume i preko primera koje niko ne može da ospori. Tako životno a opet da ni jednog trenuka ne ispadne ni banalan ni intelektualno nadobudan.
Mnogi ljudi ljubavne romane, trilere ili recimo epsku fantastiku, čitaju u dahu. Želja da saznaju kraj, kako će se dešavanje razrešiti ih goni da provedu sate u čitanju. Za neke od njih to je beg od (ponekad tmurne) realnosti. Ponekad se traže bajke koje u životu izostaju. Dešavanja za koja su uskraćeni. Traže se uzbuđenja ili emocije koje fale.
S druge strane popularna psihologija (a ne do bog naučna), iako često može da bude od koristi, većinu a priori ili odbija ili smara. Obezvređuju je, jedni u stilu:
nemam ja živaca za to gušenje, dovoljno mi je život zajeban da me još neko pride depresira ili prodaje lažne nade.
Drugi opet spremno deklemuju:
ma sve je to jeftin populizam, sve moj do moga, palamude kojekakvi lajfkoučevi. Nisam ja bre budala da mi oni sole pamet.
Treći kažu:
to je sve ok ali komplikovano i dosadno, ne treba meni sva ta nauka i nerazumljive priče, meni su bre nužni konkretni saveti a ne 500 strana suvoparnog teksta.
Međutim, ovu knjigu iz popularne psihologije bi svako lako mogao u cugu da pročita. I da ne ostane izbedačen, da se ne oseća prevareno ili pak smoreno. Naprotiv. A pre svega zato što je ona u isto vreme veoma zabavna, s dozom inteligentnog humora a opet jasno prenesi vrlo ozbiljne poruke i razjašnjava neke uobičajene predrasude i dileme koje nas često koštaju i sreće i uspeha u životu.
Tako, nekad preporuka zakaže a sreća pogodi u metu.
Dakle, verovali meni na reč ili ne, knjiga – E, zabole me, Mark Mansona je najbolje štivo koje sam ove godine pročitala.
I za kraj poruka autoru (koju jelte nikada pročitati neće al’ je svejedno pišem):
brate blogeru, zakon si.