Manite me brige
Kad čujem rečenicu – ja se brinem za tebe – meni dođe da u nanosekundi zavapim – ajoj, sestro/brate nemoj ko boga te molim. Života ti, nemoj tako da me voliš i o meni mariš.
Alergična sam na pomen brige i na ideju njenog poistovećivanja s ljubavlju.
Zašto?
Pa za početak pitanje – šta je to uopšte briga?
Briga je uvek jedno te isto. Promišljanje o mogućim problemima i frkama. Ne o onim realnim, postojećim, već o onim imaginarnim. O onim koje ljudi izmišljaju otuda što ne mogu da iskontrolišu svoje strahove i nemire. A da stvar bude još gora te manifestacije svojih fobija proglase za ljubav i razumevanje.
Priča o veličanju brige i njenom poistovećivanju sa osećajnošću i naklonošću uopšte nije naivan problem. Briga nije uvek svedena na banalnost i odomaćene rečenice koje se po automatizmu ponavljaju gde se briga jednih ne završava uvek osmehom i blagim prevrtanjem očima drugih.
Briga ume da se završi i tako što se onim drugima život upropasti.
Kad mi kažu – obavezno se javi kad dođeš kući iskolutam par puta očima. Alo bre ljudi, ajmo malo praktično.
Šta to znači?
U najboljem i najbenignijem slučaju da je neko rob smešne i besmislene navike kojom se druga strana nepotrebno opterećuje. I pride stavlja u vrstu inferiornog ili poslušničkog položaja. Samo obaveza više koja ako se ne ispoštuje ide na račun onoga kome je nametnuta. Vau, čista milina. A sve zarad toga što je neko nekada naučen da je to oblik finog ponašanja i pažnje. Mehaničko papagajisanje na nivou.
U gorem slučaju projektuje se problem. Šta ako se pokvare kola, šta ako nešto krene po zlu, šta ako ti usput pozli, šta ako te neko napadne, šta ako udes doživiš… Elem, sve gore od goreg. (Niko ne projektuje da ćete usput sresti ljubav svog života, o ne. To je zabranjeno. To nije definicija ljubavi). Samo divljanje strahova nekog ko je iz svojih razloga zaplašen životom i u stalnom grču od onoga što on može da odnese.
Da li u tome ima ičeg dobrog? NEMA. Čak bih dodala da se takvim stilom razmišljanja belaj samo priziva. Toliki fokus na loše na kraju stvarno završi loše.
E sad malo čiste racionalnosti. Da li, čak i da se nešto loše stvarno desi, osoba koja brine može da pomogne. Pa, ne može. Nema moć da se teleportuje i reši problem odmah, ako je on uopšte rešiv. Takođe, nema moć da spreči da se on desi.
Osoba koja brine NIKADA nije akter ničega drugog do svoje unutrašnje drame. One koju propoveda drugima kao vid ljubavi.
• Briga je reklama strahova i teorija zavere.
• Briga je fensi pakovanje naših ogorčenja i zakinutosti.
• Briga je izdizanje na pijedestal sopstvenih nesigurnosti i nepoverenja.
• Briga je ogledalo naših promašaja i razočaranja. Naše nemogućnosti da pustimo bližnje da žive svoj život.
• Briga je stvar potrebe da ih kontrolišemo ili im namećemo svoje.
U vezi brige nema ničeg dobrog. Briga nije ljubav. I kad mi kažu – ja tebe volim i zato se brinem, pošašavim. I odma’ zinem – aj’ molim te, nemoj me tako voleti.
Briga će za mene navek biti hipotetisanje o lošem ili gušenje. I
nema sile da te brižne igrarije ikada vidim kao veličinu i milost bilo
čije duše.
Briga će za mene navek biti odraz ili divljanja strahova ili tuđeg
nepoverenja. Znak da ne veruju u mene. U moje izbore i sposobnosti.
Kako god bilo, manite me brige.
I dodaću za kraj – ako već o nečemu treba razmišljati dajte malo da mislimo da će taj neko za koga brinemo da dobije ponudu za sjajan posao ili povišicu, da će mu nenadano stići neki poklon ili dobitak, da će mu se nešto lepo desiti… Ali avaj, ne! To je glupo i naivno, ali je zato strah da kako iz kuće izađe može biti nasamaren, prevaren, izigran, opljačkan, pregažen, prebijen, povređen, silovan … mnogo pametno i mudro razmišljanje i čista manifestacija ljubav.
O bože.