Ima ljudi koji su skloni tome da skreću pažnju na loše stvari. Ne rade to zlonamerno i sa idejom da nekog namerno ponize ili uče pameti. Najpre osećaju potrebu da ukažu na stvari koje bi trebalo popraviti ili uraditi bolje.
E sad se vi pitate – šta tu može da bude loše.
Ako se skretanje pažnje na negativnosti stavlja u fokus komunikacije onda to na duže staze i te kako može da bude loše.
Ako su kritike okosnica komunikacije, čak i kada su sasvim opravdane, one posle nekog vremena dovode ljude u poziciju da se osećaju kao žrtve nekoga ko je u misiji isterivanja vrline. Nekoga ko je poput lovca na greške.
Niko nije savršen i svi prave propuste ali konstantno ukazivanje na njih nije način da se ljudi motivišu da budu bolji. Posebno ako ta ista osoba ne ume da pohvali i ohrabri za ono što jeste dobro.
Dosta ljudi misli da se dobro podrazumeva, da tu nema šta da se naglašava. Dobro je dobro, to je standard. Šta tu ima da se priča.
Međutim, to ni iz daleka nije istina.
Da bi neko imao kredibilitet da kritikuje, mora da ume i da pohvali.
Ljudi koji su skloni tome da naglašavaju propuste često snuždeno konstatuju da oni samo žele da pomognu ali ih drugi eto ne razumeju i nepravedno osuđuju.
Ono što je njima teško da razumeju je da ih svako skretanje u jednostranost čini napornim i dosadnim. Ljudi koji mrače su slično iritantni kao i oni koji uvek mede.
Lično i sama se klonim ljudi koji vole da uteruju vrlinu. Ne bih da gađam da li su zlonamerni ili im fali svest o tome da kritika nije uvek konstruktivna. Čak i onda kada je na mestu.
Daću primer u vidu pitanja.
Bavim pisanjem i naravno da mi se (ma koliko se trudila da ih izbegnem) dešavaju greške. Gramatičke, pravopisne, one u kucanju. Kako bi ste vi reagovali da vam neko redovno broji (neosporne) greške ali da se pri tome ni na koji način i nikada ne osvrne na sadržaj pisanja. Ništa reakcija na temu, način pisanja, utisci i sl, samo greške. Da li bi ste to tumačili kao dobronamernost ili bi vam posle nekog vremena taj svesrdni lektorski trud postao ipak malo sumnjiv?
Niko ne uživa u tome da bude kao kroz mikroskop posmatran. To nije dobra osnova za uspešnu komunikaciju.
Niko ne uživa da mu se samo promašaji spočitavaju a uspesi i postignuća tretiraju kao opšta mesta.
I da ponovim:
Da bi neko imao kredibilitet da kritikuje, mora da ume i da pohvali.
Zanimljivo. Volela bih da pročitam tekst o tome kako tim ljudima ukazati na to da mogu nekad i da preskoče kritiku. Jer, prema mom iskustvu, baš oni ne prihvataju tuđe kritike i nikad ne misle o tome da nisu u pravu.
Interesantan predlog i gledaću da i na tu temu napišem koji red.
Kada sam krenuo sa blogovanje dobijao sam stalno kritike o načinu pisanja, greškama u pravopisu. To nisu bile neke „strašne“ greške, već u kucanju, po nekada u formulisanju rečenice. Ali konstanta kritika me je na neki način udaljila od blogovanja. Onda sam sebi rekao da ja nisam pisac, da ne moram da se opterećujem, posebno ne sa lažnim, iskompleksiranim perfekcionistima. Rešio sam da sada više pišem. Odnosno da više generišem sadržaj na blogu. Naravno, konsturktivne, dobronamerne kritike sam oduvek voleo i one su dobro došle. Za sve ostalo, postoj „x“ na prozorčiću, slobodno mogu da ga upotrebe.
Sve u svemu odličan tekst. Nekako me je motivisao u nameri da se više posvetim blogovanju.
Sve najbolje!
Drago mi je da sam svojim pisanjem nekoga inspirisala.
Nema tu leka ni promene.! Ti likovi su po pravilu perfekcionisti ili imaju kompleks više vrednosti koji je i potekao od onog drugog kompleksa, niže vrednosti. 🙂
Njih treba samo dobro razumeti. Naučiti sebe da, ako ih ne možemo izbeći ili ignorisati njihove opaske, ne primamo k srcu . Oni su zapravo zarobljeni u svoj „idealni“ svet, pa svoju nesavršenost, koju ni za živu glavu ne bi priznali, pripisuju drugima i neumorno zvocaju, zvocaju….
Ako pak dozvolimo da nas njihove kritike dotiču, ostaćemo bez samopouzdanja vrlo brzo.
Lepo rečeno. Sve se svede na to kako mi reagujemo na njihovo ponašanje. I koliko uzimamo k srcu njihove stalne primedbe.