Kukanje – ili kako oterati ljude od sebe

watercolour-1766301_960_720

Niko od nas nije ljubitelj da sluša kukanja. Ljude sklone da se stalno na nešto žale i sipaju primedbe većina doživljava kao: naporne, iritantne, dosadne, napadne, bezobrazne, smarače…

Taj manir može da ima vrlo različite uzroke.

-Nekada su ljudi zaista ophrvani ozbiljnim problemima i imaju poriv da sebi daju oduška.

-Nekada je to poput načina da se na sebe skrene pažnja  i svom životu da na značaju pa se od muve pravi slon.

-Nekada se gomilom primedbi i zamerki na nebitne stvari drugima baca prašina u oči da ne bi videli ono što jeste bitno.

-Neki u kuknjave uđu u maniru zaštite od veće bede. Kukaš na sitno da ne bih kukao na krupno – to je ideja.

-Neki kukaju o svakakvim strahotama jer im onda teret koji sami nose deluje nekako podnošljiviji, a oni sami sposobniji.

Naravno, retko ko se unosi i potresa zbog cmoljenja i mračenja slabo bitnih ljudi. Većina gleda da se što pre udalji.

Međutim, što je neko u našem životu važnija osoba to je teže biti skuliran. Ne samo zato što nije lako emotivno se isključiti na probleme bliskih nam ljude, već i zato što nam to oni ne dozvoljavaju.

Preciznije rečeno, pokušaj distanciranja, čak i onda kada tema stvarno nije bitna i nije razlog velikoj frci, se doživljava kao vrsta izdaje. I naknadno poteže kao dokaz neosetljivosti, nerazumevanja i odsustva ljubavi.

Ono što ljudi koji su skloni da svoje i male i velike, i krucijelne i beznačajne probleme verbalno raspredaju ne razumeju je da drugi ne beže od njihovih problema, već od NAČINA na koji se o njima govori. Uznemiravajući je MANIR na koji se s mukom suočavaju.

Predstavljanje života kao pokretne trake nepravdi ili tragedija, potenciranje staha i nemoći je ono što izluđuje.

Umesto da se problem rešava, ili kroz dijalog traže načini za rešenje, komunikacija se svodi na jalov izliv čemera i parališućeg očaja. Na hipotetisanje mogućih stahota, horora i drama, na samosažaljevanje i samooplakivanje. Energija se umesto na smišljanje strategije rešenja troši na čitav spektar destruktivnih emocija. Od klasičnih žalopojki – šta me snađe, ja sam najveći baksuz na planeti, do odijuma mržnje prema onima koji su akteri drame, do okrivljavanja.

Kukanje je zapravo ulitimativni način traženja pažnje koji za krajnji cilj, svesno ili ne, ima ustoličenje u poziciju nevine žrtve. Takođe je i način da se teret lične odgovornosti prebaci i na druge.

Ljudi koji kukaju obično kažu da im je tako lakše. Da tako “olakšaju dušu”.

Da, oni se isprazne, često po inerciji, ne razmišljajući mnogo o tome da li je druga strana dužna ali i da li ima kapacitet da se sa svim tim nosi. Većina polazi od postavke da je to jedna od slika bliskosti i ljubavi. Zajedno nosimo i teret i radost.

Problem je u tome što je to (navodno) olakšanje vrlo kratkog daha jer kukanje nije način da se čovek rastereti brige. Posle male pauze sledi nova doza straha ili rezignacije upakovana u novu žalopojku, horor priču ili teški maler.

Drugo, ljudi koji imaju sklonost fokusa na negativne stvari o dobrim slabo govore. Tako da u toj bliskosti i ljubavi od radosti malo šta bude a sranja, da izvinete, koliko voliš.

No konstantno kukanje o probemima može da se tumači i na još jedan način.

Skoro sam čula izjavu da je manir kukanja, ma koliko nam neko bio blizak, pre svega odraz sebičnosti. I da za njega ne postoji opravdanje.

Žena je dodala – jedno je tražiti konkretnu pomoć ili konstruktivan savet u nevolji a sasvim drugo je gušiti ljude svojim frkama kojima nikad kraja nema. To je ponašanje nezrelih i razmaženih koji svoju odgovornost svaljuju na druge da bi, ako stvari ne krenu kako treba, posle imali koga da okrive za svoje promašaje. Ja u tome odbijam da učestvujem.

Rekla bih da u ovom stavu ima mnogo istine. Šta vi mislite?

-*-

Ako vam je potrebna psihološka pomoć ili savet, ako vas muče strahovi ili ste zaglavljeni u nekom ljubavnom ili životnom problemu, ako se ophrvani pitanjima na koje nemate odgovor, pišite ili zakažite online konsultacije. Tu sam za vas. nadastep@gmail.com

6 komentara

  • Kao i uvek, pravo u metu!
    Red je da dežurnim kukatorima neko objasni kako stoje stvari: svako će te saslušati, sem ako niti totalni baksuz, jedno, dva pa i tri puta…ali kad nastaviš da vrtiš istu ploču, smučićeš s ei Bogu i ljudima. Da ne govorimo o tome da bi svako normalan i zrad u glavi morao da ima bar jednog prijatelja koji će ga služati i u nedogled…ali za koga će i on biti spreman da ga sasluša isto tako i toliko.

    • Mnoga prijateljstva su propala zbog činjenice da ono, ako je istinsko i pravo, treba da podrazumeva da ljudi budu tu jedni za druge a ne da je neko uvek dežurni za probleme druge strane a kad se sam nađe u njima bude iskuliran.

  • Odavno sam rekao: „Umetnost življenja je u tome da se svemu nađe prava mera.“
    Važi i za kukanje.
    Ko se povremeno požali može očekivati saosećanje. Ko uvek i samo kuka – daleko mu lepa kuća!

  • Имао сам лично искуство у ближој средини. Управо као што је описано. Непрестано кукање и очекивање посвећености за „проблеме“ без жеље да се исти ријеше или било како промијене. Кукање постане дневна рутина и блиски се навикну на исту.
    Провлем за блиске настане у тренутку када онога што је кукао више нема.
    Онда код ближњих ствара се неки осјећај одговорности и самоосуђивања на што се нису више посветили „проблемима“, мада су свјесни да су урадили све што је било у њиховој моћи.
    Можда је за оне који имају такав проблем, а долази од блиске особе нсјбоље истој предложити да се обрати стручњаку, можда и њој помогну, а и себе могу извући из замке самоокривљивања ако та особа себи нешто искука.

    • Ono što ljudi koji su okruženi kukatorima moraju da razumeju je da većina ljudi koji se konstantno žale ne žele da bilo šta menjaju i probleme rešavaju oni kukanje vide kao savršen način da dobiju pažnju i budu drugima u fokusu. Takođe, kukanje je vid manipulacije koji za cilj ima i stvaranje osećaja krivice i kajanja koje je poput okova za one koji pod manipulaciju potpadnu.

Ostavite odgovor