Kritika ili kako da ništa ne uradite od života
Verovatno ste nekada naleteli na karikaturu koja izgleda otprilike ovako: jedan jako dugačak, vijugav red ispred šaltera na kom piše – kritika. Jedan pokratak na kom piše – predlog rešenja, i treći na kom piše – akcija, ispred kog su dva čoveka.
To je najbolji i najsažeti prikaz o ponašanju ljudi koji sam u skorije vreme videla.
Sklonost ka kritikovanju i uočavanju lošeg (mada se tu često radi i o ličnim tumačenjima šta je loše) kao da nam je u krvi. To je uobičajeno, društveno oblikovano, ponašanje koje mnogo ljudi usvoji jer u nekom trenutku svog života shvate da od njega mogu da imaju korist.
Prva od njih je ona najzastupljenija i najočitija. Svedena je na rečenicu – pametan sam i pronicljiv jer umem da lociram problem.
To što za lociranje mnogih problema vrlo često ne treba pamet već samo otvorene oči to je drugo pitanje. Takođe, posebno je pitanje to što neki kada nemaju dovoljno prilika za – zamerka šou – od ničeg prave priču i izvrću stvari tako da bi imali na račun nekog ili nečeg da zvocaju.
Međutim, koncept umem da primetim nešto loše = mnogo sam pametan, ne pije vodu. Svejedno, mi ga se, iz generacije u generaciju, pridržavamo jer je to ubedljivo najlakši način da se održi privid nekakvog umeća i bistre misli.
Druga navodna korist od kritikovanja je što nam ono daje priliku da se opravdamo pred sobom ili drugima. Kritikujući nekog ili nešto, a time opravdavajući svoju statisčnost, mi održavamo sliku privida – da nije te smetnje sve bi bilo ok.
U realnom životu to izgleda ovako:
- da se za njega (kretena) nisam udala sad bih bila srećna žena,
- da nisam s ovom (lujkom) završio sad ne bih živeo k’o u zatvoru.
- da su drugačije (bolje, sređenije i sl) okolnosti ja bih se bolje snašala,
- da nije takva (grozna) situacija u društvu ja bih sad bio uspešan i mlatio pare,
- …
Princip je jasan. Kritika savršeno legne da se opravda i racionalno obrazloži status kvo. To što ona suštinski znači životnu kapitulaciju, što je alibi za lične promašaje i nemoć da se čovek pokrene na nužnu akciju, to ćemo se praviti da ne znamo i ne vidimo.
Dakle, da apsolviramo – manir kritikovanja kao stil života je elegantan način da ljudi pobegnu od suočavanja sa svojim problemima i izazovima. Da obesmisle svaku potencijalnu akciju koju bi trebalo da naprave i krivicu prebace na teren sveopšteg (društvo) ili na druge ljude.
Naravno, nije svaka izrečena kritika nepotrebna, ponekad su dešavanja takva da su one stvarno nužne, međutim, problem nastaje ako zamerljivost i traženje dlake u jajetu postane obrazac ponašanja.
Mladima recimo deluje baš fensi da se ostrve na druge – bože vidi kakva je, šta je bre ovo obukla, strašno i da onda na tom zgražavajućem fazonu grade imidž. Međutim, problem s kritikovanjem je što ono lako pređe u naviku i uđe u krv.
Ljudi se vremenom navuku na to da se umesto baljnenja sobom bave drugima. A kad tuđ život postane bitniji od svog, zna se kako se priča završava. Realnim promašajima od kojih se onda beži tražeći materijal za novo još žešće kritikovanje i opravdavanje. Začarani krug.
Neki ljudi u određenom trenutku u životu shvate da primedbe ne vrše posao i ne menjaju stvari, niti nas čine zadovoljnijim i srećnijim. Shvate da valja učiniti nešto, da treba da se mrdnemo iz pozicije u kojoj nam nije udobno. Međutim, ni sama svest o tome šta treba raditi ne znači mnogo ako čovek u sebi nema rešenost i volju da ideju sprovede u delo.
Ideja bez realizacije je mrtvo slovo na papiru.
U celoj priči je otuda glavno pitanje zašto je ljudima tako teško da se pokrenu.
Rekla bih da je jedan od odgovora taj što većina nas odraste u uverenju da nam život, svet, drugi nešto duguju. Većina odomaćenih sistema vaspitanja ima za posledicu tu vrstu razmišljanja. Međutim, realan život ima neke sasvim drugačije zakone.
Činjenica je da smo uvek sami svoji majstori. I da je na nama izbor da li ćemo svoje vreme i energiju potrošiti na jalovo kukanje, kritikovanje i zvocanje na račun kojekoga i koječega ili na to da izađemo iz svojih sivih zona.
Možete poplaviti kritikujući i da sve što kažete bude savršeno tačno ali je to svejedno i uvek put koji ne vodi nigde.
Znam da sam dosadna ali samo se dela računaju.
Ako želite da vam bude bolje u životu – manje priće, više rada.
Druga receptura ne postoji.