Kratka receptura za uspešnu komunikaciju
Grozim se svađa i prepucavanja. To da puknem pa kažem svašta, taj se film ne prikazuje. To je vrlo diskutabilan način da se iskaže lični stav.
Opet, ne čekam da druga strana provali šta mi smeta. Predočim šta je problem, a onda smisleno i staloženo obrazložim zašto mi to smeta. Sve polako i jasno da ne bude nedoumica i onog – šta je pisac hteo da kaže.
Ako se situacija ponovi, opet lepo i kulturno kažem šta nije u redu. Da se utvrdi gradivo ako se zaboravilo ili zanelo.
Međutim, ako druga strana i dalje gura svoj fazon i ne pokazuje ni naznake da želi nešto da promeni sa sve osmehom saopštim – kraj, nema više.
Ajoj ljudi da vi vidite tog kukanja u stilu – šta me snađe.
Pa vidi, brate ili sestro, snašlo te to da ne trpim da mi doveka skaču po ganglijama.
Da vrištim i urlam, to mi je ispod časti. Sem toga, to je poprilično vulgaran način za potraživanje poštovanja.
Kome treba da se crtam i bojim, na megafon objašnjavam, pa brate sestro, vala mi i ne trebaš u životu.
Ko ne može, il’ neće, k’o čovek da shvati i ispoštuje a jel treba bič da vadim?