Kako se nositi s lovcima na greške

Način na koji ljudi plasiraju kritike govori više o njima nego o propustu onoga kome je zamerka upućena.
pieter-van-der-boog-WZsye-P18bM-unsplash

Način na koji ljudi plasiraju kritike govori više o njima nego o propustu onoga kome je zamerka upućena.

Kulturne i dobronamerne osobe na propuste drugih reaguju odmereno i razložno, ne naglašavajući ni grešku ni svoj „talenat“ da na nju ukažu. U priču ne unose emotivni naboj, niti drže propovedi. Oni suptilno konstatuju pogrešne činjenice u želji da pomognu.

S druge strane ljudi koji su skloni da konstantno iznose primedbe i o njima razglabaju retko kada to rade iz plemenitih pobuda. Emotivno izbalansirana osoba se ne hvata kao čičak za svaku sitnu omašku. Ne tumači ih kao zov da izdominira s pokudama.

Zamerljivosti je način potraživanja pažnje. Konkretna primedba tu i ne igra mnogo, ona je samo prilika da kritičar istupi na pozornicu. 

Postoje nekoliko kategorija lovaca na greške ali ću ovog puta pisati o dve kojima je zajednička crta (gle čuda) da veoma burno reaguju kada se NJIMA ukaže na propust.

Imamo tako ljude koji su nezadovoljni sopstvenim životom i postignućima ali i načinom kako ih okolina doživljava pa kao opciju da povrate osećaj vrednosti biraju kritikovanje. To je vrsta kompenzacije za unutrašnji nemir. Potreba da sole je jača od njih. Besomučno trtljanje primedbi ih na neki način smiruje. To je njihov bensedin. Takođe, spočitavanje nedostataka drugima čini da se osećaju udobnije u svojoj koži. Da daju sebi na značaju.

Najlakši način da se nosimo s njihovim žvkanjem je ignorisanje. Emotivno isključivanje kada krenu da drže slovo.

Često sebi kažem – ma pusti mukicu da klepeće ako joj to baš toliko treba. Nastavljati se na priču ili im protivurečiti ne donosi ništa dobro. Samo se trućanje produžava u nedogled.

Ukazivati im na to da preteruju s kritikovanjem je takođe bespredmetno. Oni su obuzeti svojom uvrnutom psiho dinamikom i dokle god SAMI ne uvide problem, pomaka nema.

Međutim, kada oni zabrljaju pa im se na to skrene pažnja, obično reaguju jako burno. Vrlo emotivno doživljavaju i benigne zamerke. Bude tu plakanja ili kukanja kako su nepravedno optuženi. Ponašaju se najpre kao mala deca. Zdrma ih sindrom žrtve ili se daju na pasivno-agresivno durenje. Tek naknadno su spremni da priznaju da nisu bili u pravu. U trenutku dešavanja – nikada.

Druga kategorija svesrdnih lovaca na greške su narcisoidni tipovi koji u komunikaciju ulaze iz pozicije da su savršeni i uvek u pravu.

U tom smislu predočavanje svega što im se ne sviđa doživljavaju kao svoje pravo i dužnost. Imenovanje propusta i njihovo prenaglašavanje vide kao odraz karaktera i stava. Vode se idejom – što više druge nagrdim, to sam bolji.

Za njih je nadobudno, (a često i otvoreno zlobno), pridikovanje stil života i glavna odrednica svake komunikacije.

Oni se kritikujući osećaju autoritativno i u poziciji moći i to je suština zašto su toliko orni da traže dlaku u jajetu ili ih izmišljaju.

Svoje primedbe plasiraju arogantno ili čak agresivno. Nalaženje mana čini ih bitnim, ali ih isto toliko pali i burna reakcija na prozivku. Tada svoju misiju doživljavaju kao uspešnu.

Kako sebe tretiraju kao bogom dane svaka reakcija osim aminovanja na sve što kažu se doživljava kao direktan atak na lik i delo. Tako na ukazivanje njihovih propusta reaguju eskplozivno. Tumače to kao čistu drskost na koju treba odgovoriti svim sredstvima.

Kada me takvi isprozivaju reagujem na dva načina:

  • Ako primedba ima bilo kakvu osnovu zahvalim se, zašniram i smeškam dok ne završe kritički monolog.
  • Ako primedba nema nikakvog osnova, smeškam se s duplo šniranim ustima. Ne progovaram.

Sad bi neko mogao da kaže – pa kakvo je to rešenje. Pustiti budalu da ti skače po mozgu.

Suština je u tome da je svaki pokušaj objašnjavanja poput dolivanja ulja na vatru. Umesto par minuta priče usledi drama u 3 čina. Oni jedva čekaju da zaustite BILO ŠTA i time im date šlagvort da se obruše s novim optužbama.

To su majstori izvrtanja činjenica i bez trunke griže savesti će vas napljuvati. Izvaliće ordinarne laži i nesuvisle optužbe bez da trepnu. Nema tu ferpleja. Nema nadmetanja argumentima. Jer ne zanima njih greška, već da UVEK budu u pravu. Da su uvek IZNAD svih. 

Kada je neko u tripu nepogrešivosti tu argumentovane priče nema. Ne postoji način da takvu osobu ubedite da greši. Nema dokaza sopstvene ispravnosti. Jer to uopšte nije u igri.

Oni su UVEK ispravni, svi ostali UVEK greše. Ili je po njihovom ili nikako. I tačka.

Upravo zato nema mnogo alternativa kako reagovati. Svodi se na to da se ili distancirate i destruktivnoj i malicioznoj osobi uskratite materijal za verbalno iživljavanje ili da dozvolite da vas uvuče u kvarnu igru, isprovocira i izludi. A ako imate iole duše – izludeće vas. I uživati u tome. (Ne, ne šalim se.)

I opet, neko bi mogao da prigovori – pa ko će takvima doakati ako im se svi sklanjaju. 

Mislim da je ovde suštinsko pitanje:

šta želi osoba koja je kritikovana.

Da sačuva svoj mir i dostojanstvo ili da uđe u prljavi rat, da se upusti u jalovu i vrlo stresnu raspravu u kojoj ne može dobiti satisfakciju i u kojoj ne može biti pobednik. Čak ni moralni.

Lično uvek biram svoj mir. Dakle ćutanje i ignorisanje.

Ignorisanje ionako najviše nervira one gladne moći i pozornice.

Ostavite odgovor