Kukanje je nacionalni sport u Srbiji. Ma kakav fudbal i košarka. Daj da se leleče o problemima, imaginarnim ili realnim, nema veze.
Inače, na našim prostorima se najviše pišti zbog nemanja novca. To je postao lajtmotiv komunikacije među ljudima. Kad nema o čemu, kad zafali inspiracije, razveze se o manjku para.
Sad, da l’ se nema za leba ili za torbu od 200 evrića, nema veze. U stvari ima. Obično oni što nemaju za leba češće ćute, stid ih je svoje muke. One malo jačih apetita nikad stid nije. Oni bre zaslužuju da bolje žive i to treba obzaniti maksimalno mogućem broju ljudi.
Milje života ovde je da se uvek na nešto žalimo, da nam uvek nešto nije potaman. A količina kukanja je obrnuto proporcionalna spremnosti da se na problemu radi.
Što je manji poriv da se nešto u svom životu menja, to je veća želja da se patnja izreklamira.
Ljudi kojima stvarno gori pod nogama nemaju vremena da ventiliraju jezik. Njima sat otkucava. Oni koriste kefalicu da iznađu rešenje a ne da o njemu nariču. Mogli bi, ali ih to iz bule ne vadi.
Ono što želim ovom pričom da naglasim je sledeće – u komunikaciji je vrlo bitno razlikovati stil kukanja. Razdvojiti ko samo sipa primedbe jer je to stil života dotične osobe a ko je stvarno u nekom problemu.
Ljude koji konstantno deklemuju kritike i pritužbe na sve i svašta, treba izbegavati. Kod njih nema strategije koja će pomoći da vas ostave na miru. Dok ne istrtljaju šta su naumili, stati neće. Opsednuti su sobom i kukanje doživljavaju kao stvar promocije. (O da.) Oni su eto bistri i umeju da konstatuju probleme. Takođe to je njihov način da se zaštite od drugih ljudi. Oni kad zasednu za govornicu s nje ne silaze. Time nikome ne daju šansu da progovori više od par rečenica u cugu a to je savršen način stvaranja vrste zida prema okruženju.
Kod nekih ljudi ne pale reči, ne postoji elegantan način da im se stavi do znanja da su naporni. Oni i ne čuju nikog do sebe. Kod njih pali samo – tutanj.
Kod ljudi koji su u konkretnom problema treba razlikovati one koji imaju spremnost da na njemu rade, koji su svesni toga da se on neće rešiti ignorisanjem ili čekanjem čuda, od onih čija je spremnost samo načelna dok njihovo ponašanje govori sasvim suprotno.
Ljudi koji su svesni da rešavanje problema zahteva konkretnu akciju, kad presviraju s pričom neće kataklizmično reagovati ako im kažete – nemoj da se ljutiš ali stvarno preteruješ s kukanjem.
Neće se tim rečima obradovati i verovatno će se umusiti ali kad ih prođe talas samosažaljenja razumeće da to nije napad na njih već apel da energiju troše na kreativnija rešenja od kukajućih refrena.
Najbolja strategija, kad baš preteraju s kuknjavom, je rečenica tipa:
razumem da ti je teško ali danas se ne osećam dobro i ne mogu da te pratim. Kad budem raspoloženija i spremnija da ti se posvetim pričaćemo.
Posle takvih reči komunikaciju treba ODMAH završiti. Ne dozvoliti da se druga strana nastavi sa još kojim minutom urgentne priče jer se time izjava obezvređuje i relativizuje. Takođe, ne treba obrazlagati svoje raspoloženje jer je velika šansa da će se posle par rečenica priča opet prevesti na teren druge strane.
Bitna stvar je i to što tom rečenicom vi ni na koji način ne prozivate osobu koja priča, što je važno, jer joj ne dajete materijal da se duri. S druge strane, dajete joj vreme da se smiri i razmisli i o svojim rečima i delanju.
Ovo je postavka za najelegantniji i najkulturniji način da se izvučete iz situacije u kojoj ste preplavljeni negativom.
Doduše, reakcije ovog tipa ne pale kod onih koji bi pre od rešenja muke da se bave nalaženjem krivca i onda razglabanju o tome posvete ostatak svog života.
O njima u narednom tekstu.
Ljudima je lakse kad izbace iz sebe sve sto ih muči a tada se taj neko drugi oseća kao kontajner ali da se to ne bi desilo treba biti objektivan u slusanju drugog
Zanimljivo 🙂 .