Ismejavanje – iz ugla „jakih“ na jeziku

girls-914823_960_720

Pre izvesnog vremena prijateljica me je podsetila na jedan “interesantan“ manir u ponašanju. Čini mi se zanimljivim da mu posvetim koji pasus.

Svi smo mi bili deca, pa tinejdžeri, neki potom i studenti. U tim mladim godina većina nas je bila sklona dramatizovanju svega i svačega. Imati stav nije bilo dovoljno, bilo je nužno naglasiti ga, što više ga istaći. Šljaštećim bojama obojiti.

((Jedna od najgorih stvari za klince je da budu neprimećeni. Da se utope u masi. To je neprihvatljivo. Ma prava strahota.))

U tim pokušavanjima da budemo velike face bili smo skloni da stvari koje nam se ne dopadaju doživljavamo vrlo lično i često neprimereno reagujemo na ono što nam ne ide niz dlaku. Jake i teške reči su grmele. Kako se neko usudio onako da nas pogleda. Kako je neko samo mogao TO da nam kaže. Ah, kako smo bili ponosni i srditi.

Međutim, neki su išli i korak dalje. Svoj status su gradili ne samo na forsiranju ličnog značaja već i na ismejavanju, a neretko i otvorenom vređanju, onih koje su doživljavali kao manje vredne.

Nemate inspiraciju kako skrenuti pozornost na sebe, nikakav problem, opleti po trenutno popularnoj meti, po dežurnom za istresanje. Tako se sigurica ispada faca. To je za neke bila proverena receptura.

I onda krene:

Ona je taaakva glupača, seljačura. Vidi kako se oblači, ko još to nosi. Bože, kakva debela krava. Jel ima ona ogledalo. Kakva kretenska frizura. Koja smotana luzerka …

No opseg poruge nije ostajao samo na ličnom, o ne!

Jbt, jel znaš ti kakvi su njeni ološi. Otac joj je pijandura, lopov… keva kurva. Koja su oni teška beda. Kakvi nesposobni tupsoni. Njeni su razvedeni. Ćale ih iz kuće izbacio, našao mlađu. Kakvi jadnici…

((Dragi moji, verbalno zlostavljanje nije izum 21 veka, navek ga je bilo, samo nije bilo mobilnih da ga ovekovče.))

Nekima su se smejali iza leđa, a one koje su smatrali najslabijima su prozivali javno.

Ali gle iznenađenja, nisu to radila (samo) tamo neka ispuštena, nevaspitana deca. O ne, bilo je tu i junoša iz finih i porodica od ugleda i statusa koji su dobrano svoj jezik poganili. Ubeđujući se da tako postaju još veće face. (Eh da jesu.)

Mnogi od njih su zapravo bili ubeđeni da IMAJU pravo na to što govore.

Kad se škola završila svako je odjezdio svojim putem. Neki od onih omiljenih za ismevanje su se otrgli omalovažavajućim refrenima, neki ne. Neki su iz inata ili zarad jasne želje gde bi da stignu radili na sebi i ustrojili život onako kako su zamislili. Neki su poklekli i poverovali u reči da su ništavni i bezvredni. Neki su završili škole i izgradili karijere, neki životare i robijaju ono što im je ostalo.

Neki od onih britkih na jeziku i sami nisu daleko dogurali, neki su se opet dokopali i položaja i love.

No meni je uvek bilo najzanimljivije da posmatram pljuvače kako se u zrelo doba ophode prema pređašnjim žrtvama koje su (gle čuda) uspele u životu.

Oh, mili moji, kakav je to pragmatizam na delu. Kad je korist u pitanju kakvi se tu ispadi amnezije javljaju. Oni koji su nekada ispod časti i nivoa bili laganini postaju dragi prijatelji.

Tako od šugave paćenice iz srednje, školska postaje uspešna žena koja se tapše po ramenu. I naravo, poteže u svakoj prigodi kad njena usluga zatreba ili reč može zamandaljena vrata da otvori.

To što se ona i dalje intimno doživljava kao manje vredna, to što se njen uspeh tretira kao slučajnost i čista sreća, ili pak hod po mrtvima, to sad nema veze. Kad je ćar u pitanju, uh kako se kez brzo na lice prilepi. I ludilo glumi.

Valja znati da ljudi retko menjaju davno stečeno mišljenje o drugima. Ko se kao dete navuče na pogan jezik i omalovažavanje, teško ih se oslobađa. Samo načini iskazivanja malicioznih stavova postanu „sofisticiraniji“.

Inače, za one koji su me u tinejdžersko doba krpili, a bilo ih je, nemam baš neko trpilo. Skoro uvek biram sigurnu kulturnu distancu. Nije tu fora o nepraštanju i zlopamćenju, već o preventivi.

Ne bih da se bakćem s tumačenjem čudnih aluzija i skrivenim peckanjima. A vala i trpilo za lažne osmehe mi je poprilično oslabilo.

Nije da ne verujem u mogućnost promene ali sam ipak sklonija da više verujem statistici. Egzaktna je to i neumitna nauka.

-*-

A sad nešto novo. ČETVRTAK je dan za pitanja i odgovore. Vi pitate, ja odgovaram. Ako imate neke nedoumice, dileme i pitanja koje vas muče tu sam da na njih odgovorim i bar malo vam pomognem u njihovom razrešavanju. Poruke možete slati na vezeilibezveze@gmail.com

Ostavite odgovor