Filmovane knjige: siguran izbor ili …

by Nada Stepanovic

16. januara 2018.

449

U samom startu da raščistimo, ne računaju se vilenjaci i čarobnjaci, epska i ostala fantatstika, tako omiljena za ekranizaciju. Za to sam, po godinama, ipak malo okasnila. Dakle, klasična književnost i film. I pitanje – da li je za taj spoj obavezan kvalitet samog romana?

Iskrena da budem, teško me je s par pasusa bolje ili lošije osmišljenih hvalospeva na koricama ubediti da knjigu pročitam. (Naravno, niko neće napisati da su likovi neuvrljivi, radnja nategnuta ili banalna a prečesto je upravo tako.)

S pravom se možemo zapitati – a kako uopšte odlučiti.

Najčešće odabir odredi lični afinitet kad je izbor tema u pitanju. Ponekad se napravi i mala test proba u vidu nasumično bačenog pogleda na pokoji pasus. A onda se pričeka da intuicija proradi.

Međutim, definitivno posebno respektibilna referenca je podatak da je po knjizi snimljen, ili se snima, film. Jer, sasvim logično, prva pomisao je – o, pa to mora da je nešto zanimljivo.

Tako držim knjigu u ruci, čitam siže pomalo se mršteći. Dekica teške naravi reši da iz korena menja život. (Ma nije nego.) Ostatak zapleta obećava priču o ćerkinom promašenom braku, sinu homoseksualne orijentacije. Plus veza s vremešnom prostitutkom, šašav ostareli komšiluk i bura dešavanja oko mlade i lepe novopristigle stanarke u nesrećnoj ljubavnoj vezi.

Pomislim – au, pretera ga s klišeima. Kakav je ovo pretenciozni psiho karambol u najavi.

Međutim, činjenica da je autor italijan i podatak da se po knjizi snima film su me ipak opredeli da joj dam šansu. (Bar onih prvih 10-20 stranica.) Uz izražen skepticizam i pomisao – da vidimo da li će pisac uspeti da izbegne skoro uobičajenu ljigavicu i patetisanje na izazovne životne teme, dala sam se na čitanje.

I znate šta – izbegao je. I te kako. Knjigu sam iščitala u dahu.

Neću ni u naznakama prepričavati radnju. Ali ću reći da je autor uprkos bavljenju vrlo osetljivim temama i škakljivim odnosima koji su kao pisani da se sklizne u moralisanje i etiketiranje to vešto izbegao. Priča je nadasve ljudski topla i humana. Ali bez potrebe da zadivi ili a priori nečemu nauči.

To je priča o običnim ljudima. Grešnim i dobrim u isto vreme. O njihovim vrlinama i manama. Neulepšana, realistična slika naših naravi i odnosa. Priča o isprepletanim sudbinama ljudi u nastojanju da ugode sebi, a opet, da na svoj, ponekad i smušen način, pomognu jedni drugima.

Ono što je mene lično najviše dojmilo je odsustvo potrebe za velikim katarzičnim razrešenjima. Onih po standardima holivuda i lake književnosti. I s obaveznim opredeljenjem ko je dobar a ko loš. Ili pak onih prenaglašenih psiholoških spoznaja iznebuha koje su na granici ismevanja realnog života.

Akteri knjige o kojoj Lorenco Marone govori su životno jednostavni a opet vrlo autentični. Humorni i gorki u isto vreme. Ali baš takvi kakvi su, savršeni su da objasne – Sitnice koje život znače.

A kakav će film biti, to ne zavisi samo od moći pisca da osmisli zanimljive likove i radnju. (A Marone je to svakako dobro uradio). Ima tu mnogo nekih drugih faktora. No ova knjiga zaslužuje divan film.

Nadam se da će ga i dobiti.