Džoker – za i protiv

20191108_173211

Bioskop uopšte nije bio u planu. Nisam nestrpljiva osoba pa da mi je nužno da dobar ili hvaljen film moram odmah da odgledam. Pre ili kasnije većina stigne na male ekrane.

Razlozi što sam se opredelila da Džokera ipak pogledam dok je još aktuelan su: globalna euforija filmom koja se graniči sa društvenim fenomenom i oprečna tumačenja od kojih prednjače:

-Fasciniranost i njegovo proglašavanje remek delom,

-Kritike u smislu da potpiruje destruktivno ponašanje,

-Proglašavanje filma dosadnim i napornim.

Zanimalo me je da otkrijem otkud tolika podeljenost ali i oduševljenje.

Biću iskrena, film me nije patosirao. (U mom slučaju to retko biva). Ali Joakim Feniks jeste. Njegova gluma je briljantna. Do mere da vam stvarno na momente bude mučno da ga gledate. To je ona vrsta uverljivosti koja oduva i teška zakerala i profi skeptike.

Film neću prepričavati jer mislim da bi svako trebao da ga pogleda. I promisli o njemu. I to dobro.

On nudi tematiku koja (ovo naglašavam) za mene nije ni nova ni epohalno otkrivajuća. (Bilo bi poprilično problematično da jeste.) Ako se bavite psihologijom i trudite da sagledate život, svet i ljude što realnije i van usko ličnog miljea onda ono što radnja filma prikazuje ne bi ni smelo da bude iznenađenje.

Film na specifičan način ukazuje na mnoga problematična pitanja vezana za društvu u kom živimo. Takođe, ukazuje na podrazumevane i odomaćene obrasce ponašanja koji su veoma upitni. 

-Mi živimo u vreme u kom se elitizam forsira kao ultimativni cilj življenja. U kom je novac merilo svega. U kom je slava imperativ i sva sredstva da se do nje dođe dopuštena. (Kakva bre duša, ljubav i emocije, to je za slabiće).

-Živimo u vreme u kom se u ime profita može sve. Gde se u ime bogaćenja privilegovanih u rukavicama i sa osmehom forsiraju prevare i obmane. Sve je uvek sjajno upakovano i milozvučno objašnjeno kao da je za opšte dobro i napredak. (Sram vas bilo pokvarene ako drugačije i pomislite.)

-Mi živimo u vreme u kom se agresija, bahatost i manir – znaš ti bre ko sam ja – serviraju kao merila uspešnosti i probojnosti. (Fini i kulturni, ma to su bre smotane pičkice).

-Živimo u vreme u kom se sposobnost izjednačava sa spretnošću za prevaru i manipulaciju. (Samo naivci misle da se napred ide znanjem i trudom).

-Živimo u vreme u kom je sramota biti siromašan. U kom se bogati i moćni lako ubede da je to do lenjosti i gluposti. U kom se umesto pomoći i podrške prodaju nadobudnost i floskule o jednakosti, istim pravima i mogućnostima. (Tako im bre i treba kad su jadni i nesposobni.)

-Živimo u vreme licemerja i tuposti, ismejavanja i ponižavanja, jeftinog hedonizama i konzumerstva.

-Živimo u vremenu ispraznosti, egotripova i terora korektnosti dok se iza maski slobode i demokratije prodaju mahom laži.

-Živimo u vremenu u kom se oči zatvaraju na sve što nije prijatan prizor i što nas se lično ne dotiče.

-Živimo u vremenu u kom su i odgovornosti i prava toliko relativni da su zapravo obesmišljeni. …

Ovo su neke od činjenica kojih su mnogi (donekle) svesni, ali je za većinu nepoznanica kako to stvarno funkcioniše kada ste mali, bolesni i skrajnuti. Kad u život krenete s hendikepom. Kad ničim zasluženo pođete iz pozicije luzera. I onda, kada vam to neko polako, suptilno, neisforsirano, korak po korak pokaže, ako imate iole duše i empatije u sebi zastane vam knedla u grlu. Shvatite da u životu ništa nije jedna velika katastrofa ili čin užasa već skoro uvek sled stalnih sitnih patnji i nepravde koje se samo lepe jedne na drugu do tačke pucanja.

Mi smo globalno navučeni na Vau efekte, na internet gori fazone, a u stvari konzumiramo budalaštine dok zatvaramo oči za realnu patnju i probleme ljudi oko sebe.

U životu malog (bolesnog, potlačenog, zlostavljanog…) čoveka ne dešava se ništa epohalno, nema prenaglašenih emocija, već obično grozan početak na koji se samo kalemi poraz za porazom, nepravda za nepravdom, izdaja za izdajom, sitne laž i manipulacije. I dok se klizi iz očaja u još veći, svi peru ruke od svoje krivice i odgovorosti, jer svet je prosto takav. To je sve uobičajeno, zaboravi to. Navikni se na pravila igre ili crkni. Bori se i ne kmeči. Sam si kriv, nesposoban si. Ne umeš da se snađeš.

Mi olako relativizujemo tuđe muke a često i nekom čudnom logikom u potpunosti zamenimo teze. Otpisujemo neke ljude sakrivajući se iz one čuvene rečenice  – ko se dovoljno trudi taj i uspe.

To nekada jednostavno NIJE tako.

U pohodu za novcem, uspehom i slavom (na krupno ili sitno, nebitno) postali smo samoživi i sebični. Slepi za sve osim sopstvenih potreba.

Zatvaramo oči pred činjenicom da je većina ljudi gladna ne samo razumevanja i uvažavanja, već obične lepe reči, osmeha i kulturnog ponašanja.

Mi smo globalno gladni dobrote, ljudskosti i iskrene pažnje.

Ta glad je glavni problem i bolest savremenog društva.

I ono na šta je film ukazao. Pokazujući nam isto tako šta je posledica potiranja čovekovih elementarnih emotivnih potreba.

Inače, autorima filma skidam kapu jer su jednu mučnu psihološku studiju o malom zaboravljenom čoveku upakovali tako da ona dođe do što većeg broja ljudi. Poprilično sam sigurna da ova priča nije stavljena u stripovske Betmen-Džoker okvire da ni izbliza ne bi imala ovakav odjek. Da bi prošla sasvim neprimećeno.

Autorima je pošlo za rukom da na pomalo lukav način ukažu na to kuda ide moderan svet i ekspanzija opšteg licemerja, medijskih laži i zamene teza.

Zagovornicima postojećeg sitema vrednosti se film otuda ne sviđa i zato izbanalizovano tumačenje da je on poziv na linč.

Film je dosadan onima koje je sistem stondirao do mere da dalje od svog nosa niti vide, niti žele da vide.Ali i one koji su skrenuli u intelektualni cinizam i snobizam, plus lakonsko odjebavanje svega što im se ne uklapa u ličnu percepciju života ili im ne podiže adrenalin na očekivani nivo.

Oduševljeni su oni koje je film nagnao da se zamisle nad nečim čega su možda tek u naznakama bili svesni. Da se zapitaju o stvarima koje su uzimali olako. Da gledajući film shvate možda i poreklo nekih ličnih frustracija. Ali i onima koji žele da u filmu nađu povod i poruku za buđenje. Za iskorak iz podvojene realnosti.

Lično mislim da mi za buđenje nismo spremni i da je euforija ipak malo isforsirana i isfolirana. Moguće iz ne loših pobuda već zato što smo mi i dalje radiji da reklamiramo promenu pre nego da je u realnom životu sprovedemo.

Ostavite odgovor