Durenje nije argument
Skoro me je jedna žena pitala čime se bavim. Odgovorila sam joj. Potom me je pitala – jesu ti lepi tekstovi? Zasmejala sam se. Došlo mi da joj kažem – ma jok, ružni su do zla boga.
Umeju ljudi ponekad poprilično nespretno da pokažu interes za druge ili pak da procenjuju to čime se oni bave. Dešavalo mi se, i to ne mali broj puta, da kad kažem šta radim dobijem nedvosmisleno podrugljiv kometar. U fazonu – šta bre ti umišljaš ko si. Ili, pisanje, ma daj pali.
Za mene takve reakcije nisu problem. Ljudi imaju pravo da misle da posle Tolstoja i Andrića niko olovku u ruke ne treba da uzme. Takođe, da je i pisanje i čitanje bezvezarija. Nije poenta u tome da se ja iznerviram zato što neki misle drugačije. Ili zato što imaju manir da sve oko sebe gledaju s omalovažavanjem.
To govori o njima, ne o meni.
Takođe, nemam ništa protiv da se ono što pišem nekome ne dopada. Da se ne dopadaju teme ili način na koji su obrađene. Da se neko ne slaže s mojim viđenjem i zaključcima. Ne tripujem da svako treba da voli sve što napišem i da aminuje sve što kažem. Ne mislim da je nužno da me hvale i veličaju. Međutim, ipak cenim da je poželjno suprotstavljeno mišljenje argumentovati. Smisleno obrazložiti zašto nešto nije dobro.
Ne dopada mi se, jer mi se ne dopada – to nije odgovor. To više liči na dečije durenje.
Skoro sam na račun jednog teksta dobila komentar da je on kompletna budalaština (baš tim rečima). Sve to mi je rečeno u dobronamernom fazonu, znate ono, da se ubuduće ne blamiram. A obrazloženje – pa, ako ne kapiraš zašto, ne mogu ti pomoći. E sad, najzanimljivije u svemu tome je to što sam za baš tu istu priču dobila dosta pohvala i odobravanja.
U takvim situacijama čovek se zapita – o čemu se ovde u stvari radi. Da li je negativna reakcija stvar malicioznosti ili stvarno drugačijeg doživljaja stvari.
Za druge ne znam, ali ja oprečna mišljenja i te kako uzimam u obzir. Mislim da čovek ceo svoj život treba stalno da preispituje svoje ideje i razmišljanja. Da ih testira. Međutim, kad se nekom nešto što napišem ne sviđa ali ne usledi obrazloženje šta je to konkretno loše i zašto, ja kritike tog tipa ne uzimam u razmatranje. U njima nema ničeg savetodavnog, niti kreativnog. Naprosto, bez argumenata nema testiranja.
Svako može da kritikuje ali da bi te kritike imale težinu valjalo bi da budu na temelju nekih činjenica. Bez njih strašno liče na zlonamernost. Ali još bitnije, niko ih neće uzeti u razmatranje.
Kritika bez utemeljenja je (ružna) slika onog ko je upućuje a ne onog kome je namenjena.
Da bi kritika bila delotvorna mora da ima pokriće. Jedino tako ima smisao i svrhu. Drugačije nikako.