Dobrota i ogovaranje ne idu zajedno
Postoji mnogo zabluda i lično obojenih definicija šta znači biti dobar čovek. To je logično, teško da iko o sebi misli kao o lošoj osobi. Međutim, uvrežena je ideja da ako se drugima ne želi zlo da je to automatska jednakost za vrlinu. O tome bi se ipak dalo porazmisliti.
Biti uzdržan u akciji da se drugom naudi ipak nije apsolutna jednakost za dobrotu. Postoje ljudi koji se neće baviti malicioznostima, koji neće gledati kako da drugima napakoste ali ih to ipak ne čini divnim dušicama.
Zašto?
Zato što mnogo ljudi, koji o sebi imaju visokomoralno mišljenje, ima naviku da prosuđuje o drugima i o ispravnosti njihovih života. Problem te vrste kritizerstva je što ono uglavnom nije otvoreno. Ljudi se klone suočavanja jedan na jedan i jasnog i argumentovanog iznošenja svog mišljenja. Umesto toga priču pakuju u manje ili više elegantno ogovaranje.
Zamerke se, elem, obično iznose nekom trećem.
Pa uz kaficu i kolačiće krene priča tipa: znaš, ja mislim da je to što je ona uradila skroz pogrešno. Ne kapiram kako joj nije jasno da greši. Stvarno ne razumem kako može da bude tako naivna. Pa zar ne vidi da će od toga ona sama imati najveću štetu…
Polazna osnova svih primedbi na račun drugih kreće iz pozicije ličnog. Ja bih to drugačije, ja bih to bolje. A glavni aduti za to uverenje svedeni su na rečenice – to je tako logično. Ili – to je tako prosto i očigledno.
Zaboravlja se prečesto da ono što je nama logično drugima možda uopšte nije. Ono što je nama očigledno, prosto, jednostavno, banalno, drugima ne mora biti.
Biti dobar ne znači baviti se tuđim životom i ceniti koliko on odstupa od naše ideje dobrog i primerenog. Ili pak ideje savršenog. I nema ničeg hvale vrednog o tome polemisati s publikom željnom trača. Nije naše da se bavimo razradama ideja kako drugi treba da žive, jer mi, zapravo ne znamo kako ti drugi stvarno žive. To što vidimo i na osnovu čega sudimo ne moraju biti ključni argumenti za jasnu sliku.
Nije svaka namrgođena osoba baksuz. Iza nekih natmurenih lica se krije teška muka.
Nije svaki osmeh stvar sreće. Iza nekih osmeha krije se velika tuga.
Mi ne znamo šta drugi nose u duši. Mi ne znamo šta ih nagoni da donose odluke koje donose.
I zato kad sretnete prijateljicu koja je natmurena i koja vam ne posveti dovoljno pažnje nemojte odmah krenuti u osude i uvređeno podići nos i o tome naveliko raspredati s komšilukom. Nemojte odmah zamišljati najgori scenario u kom je ona loša i drska a vi nepravedno zanemareni. Jer, možda baš u tom trenutku ima zdravstvene tegobe ili neku porodičnu muku. Možda na poslu preživljava pakao. Možda joj je dete u velikom problemu. Možda je prosto grozno neispavana i umorna.
Ne vrti se svet oko naših potreba i ideja o tome kako treba da izgleda život i ponašanje drugih ljudi. Pa čak i kada su te ideje zaista sjajne i dobre, svaka priča o tome koliko su ti drugi daleko od tog ideala je priča o lošem.
U zamerkama, pridikama, kritikama nema ničeg dobrog. Pričati o ljudima na takav način je uvek jednakost za ogovaranje.
Čak i u slučaju da neko stvarno radi na sopstvenu štetu uloga okruženja nije da morališe i sudi već da na kulturan i primeren način predoči, objasni i obrazloži svoj stav. Da da neke konstruktivne predloge a onda pusti drugu stranu da o tome razmisli i sama odluči šta će dalje.
Ljudi na koje smo upućeni nisu tu da nam budu materijal bilo za olajavanje ili „dobronamerno“ ćaskanje kako bi mi da smo na njihovom mestu drugačije i bolje. Nisu tu ni da nas zabavljaju, da nam idu niz dlaku, da nam pogađaju svesne i podsvesne želje i očekivanja.
Za to smo sami zaduženi.
Biti dobar je definitivno mnogo više od uzdržavanja od zloće. Biti dobar, između ostalog znači, baviti se sopstvenim životom na kreativan način. Ljudi oko nas su tu da nam i dobrim i lošim daju primer. Šta da sledimo i čemu da stremimo, ili pak, čega da se klonimo. Dobrim da nas inspirišu, lošim da nas nagnaju da se i sami preispitujemo. Ljudi na koje smo upućeni su tu da nam pomognu da bolje sami sebe razumemo. Jer što bolje razumemo sebe, bolje ćemo razumeti i njih.