Đubre oko nas i u nama
Pre neki dan čekam da pređem ulicu a pored mene stoje brat i sestra. Tinejdžeri. On otvara sladoled i da nije trepnuo baca omot. Kažem mu da je nekulturan, a mali na to besno opsuje. Sve u fazonu – ko tebe matora šta pita. Sestra, puna sebe i s gadljivom facom na licu dodaje – šta vas briga, ako vam smeta pokupite.
Samo nije tu fora u đubretu. Jes’ da se u njemu davimo, ali to nije pravi problem. Problem je ideja da je sasvim normalno ponašati se na takav način. I opet, ne zato što ružimo mesto gde živimo. (Da se razumemo, ionako većina stanovnika Srbije istu mrzi iz dna duše. Za većinu je zemlja u kojoj žive, zemlja nižeg reda. Što bi se u takvoj državi oko ičega potrudili. Nije ni to koliko su fini nije zaslužila.)
Elem, opšte dobro, to zaboravite. Problem je u stavu – šta me briga. Nije on rezervisan samo za ekološka pitanja. To je najčešće odomaćen stav prema životu i ljudima.
Mi bacamo đubre oko sebe i đubre iz sebe.
Kao što smo ubeđeni da je u redu da sve što nam smeta istog sekunda fiknemo, tako smo ubeđeni da se sve i svako može nagrditi ako nam nije po volji. Drugi ne idu niz dlaku, osuti paljbu. Ustalo se na levu nogu, naći nekog i istresti se.
Mislimo da je u redu vređati i ponižavati one koji nam iz nekog razloga nisu simpatični. Mislimo da je u redu sprdati se onima koji su slabiji ili drugačiji. Da je u redu izrugivati siromašne, da je savim kul ismevati stare, loše obučene….. Da je u redu siktati na pametnije, da je u sasvim ok klevetati uspešnije.
Razloge je uvek lako naći. Uvek neko kaže pogrešnu reč, uvek neko pogrešno pogleda, neko se pogrešno nasmeši. Uvek je nekom bolje a nije zaslužio, uvek neko ima više a ne bi trebalo. Uvek neko i uvek nešto.
Bes i drskost, mržnja i obest se doživljavaju skoro kao kvaliteti. Kao način da se pokaže moć i veličina. Znate ono – ma bre ne može mene niko da zajebava.
Lažemo se naveliko da bi drugde, u nekim uređenijim i bogatijim sistemima, i mi odmah bili bolji i finiji. Da je sve to do okolnosti, da je zbog opravdane frustracije. Da drugi jesu krivi, da na njima jeste odgovornost. Kad drugi budu dobri i fini, bićemo i mi.
Međutim, kad se od malih nogu krene sa relativizovanjem i postavljanjem spiskova uslova za kulturno ponašanje, tu sreće nema. Kad se sve uzima olako uz ono – pa šta fali, nije to bitno, kad stvarno bude bitno i kad budem u društvu bitnih ljudi znaću ja da se ponašam kako valja – od prosperiteta nema ništa.
Ne pali se čovek k’o mašina na dugme, pa program koji se izabere. Do juče naprasiti i nadrndani, a danas osmeh od jutra do sutra. Ne ide to tako u životu.
Šta se ne vežba, to i ne biva.
Ljudi izgleda ne žele da shvate da ma koliko se bahatili i obrecavali ili kukali i sipali primedbe, stil života koji izaberu sami će i platiti. Kukanje lako pređe u naviku, obrecavanje postane manir a nisu to baš mamaci za sreću i uspeh.
Oni se ipak lepe na neka druga mentalna stanja i principe života. Recimo osmeh, lepu reč, dobro delo. Recimo marljivost i istrajnost, upotnost i promišljenost.
Ili možda grešim.