Da li ste sigurni da želite da čujete istinu?
Ljudi često insistiraju na tome da žele da čuju istinu. Međutim, mnogo češće zapravo traže odobravanje.
Odobravanje je suštinska potreba svakog čoveka.
Čin odobravanja je nedvosmislen dokaz da osoba vredi i da je dostojna uvažavanja, naklonosti, ljubavi.
U tom smislu, pohvaliti za sve ono što je dobro je više nego poželjno. Uvek kada ljudi urade nešto vredno pažnje ne treba to ćutke podrazumevati i preko toga olako preći. Iz dva razloga.
Prvo, nama je potvrda nužna poput hrane.
Drugo, samo ako umemo da pohvalimo imamo pravo i da pokudimo.
Problem nastaje kada ljudi ZAHTEVAJU odobravanje za ono što druga strana doživljava kao loše i pogrešno. E tu nastaje kuršlus.
Baš zbog takvih situacija treba umeti podržati i pohvaliti da bi smo imali kredibilitet da pokudimo i ukažemo na loše kada se ono desi. Na taj način druga strana se neće osetiti izneverenom i povređenom. Znaće da nije osporena kao ličnost već da je samo određeno delovanje označeno kao neadekvatno.
U slučaju da ukazivanje na evidentne greške svejedno izaziva vrlo burne reakcije to je onda znak da se kritika doživljava svešću detata.
To je znak da nije do kraja završen proces individualizacije. To su zapravo deca zarobljena u telu odraslih ljudi koji svaku pokudu doživljavaju krajnje lično i kao udar na temelje njihove ličnosti.
Ono što je česta dilema mnogih ljudi je – kako, i da li uopšte, reagovati kada neko kaže ili uradi nešto loše i po sebe pogrešno. (Ovo zadnje naglašavam).
Odgovor nije univerzalan.
Manje-više svi reaguju kada to loše i njih dokači. Tada je većina vrlo orna na reakciju baš zbog lične ugroženosti. To je sasvim normalno i u domenu postavljanja zdravih ličnih granica. Ono o čemu treba voditi računa je da se kritika uputiti kulturno i odmereno ali u isto vreme jasno i čvrsto. Dakle, bez dreke i afektacije jer to ima sasvim suprotan efekat. Ne da se ništa neće rešiti, nego nastupa inaćenje i takmičenje u tvdroglavisanju na obostranu štetu.
Ako se radi minusu osobe koju ne doživljavamo kao posebno značajnu uvek savetujem da se mišljenje zadrži za sebe. Kritika se u takvim situacijama retko kada doživljava kao dobronamerna. Mnogo češće kao neprimereno i nametljivo trpanje svog nosa u tuđ život. A priznaćete, ta vrsta konflikta i neprijatnosti nikom nije nužna.
Ako se radi o grešci osobe koja nam je draga, ako sebe doživljavamo kao njenog istinskog prijatelja onda treba izneti svoje mišljenje. To treba uraditi pažljivo i obazrivo. Ako ni zbog čega drugog da nam sutra ne kaže – da si mi bila pravi prijatelj ti bi mi rekla istinu.
Ružan je osećaj kada neko ko je u zabludi dođe do toga da je razotkrije i onda shvati da su svi oko nje toga bili svesni ali niko nije želeo da joj na grešku ukaže. Vrlo često se ljudi tada osete izneverenim i steknu osećaj da drugima suštinski i nije stalo do njih.
Ako se druga strana silno uvredi i na tome istrajava – onda ona i nije zrela za pravu iskrenu komunikaciju. Znači da je u poricanju i infantilnom poimanju života gde od drugih očekuje da je uvek hvale a kad zabrlja da ćutke slušaju žalopojke ili da rešavaju njene probleme.
Tada je na nama da sebi odgovorimo na pitanje – da li s takvom osobom i na dalje želim da komuniciram i ulažem svoje vreme, energiju i emocije imajući u vidu da ću biti etiketirana kao loša svaki put kada joj se moje mišljenje ne dopadne.
Pri tome treba imati u vidu da joj uopšte ne činimo uslugu popuštanjem i aminovanjem neprimerenosti. Naprotiv, time je samo podržavamo i podstičemo da opstaje u maniru dečijeg durenja i histerisanja umesto zrelog rešavanja životnih izazova.
-*-
Ako vam treba pomoć da se izborite sa svojim izazovima i strahovima, nedoumicama, lošim uverenjima i pogrešnim pretpostavkama, tu sam za vas. Zakažite online konsultacije. I krenite na put promene. nadastep@gmail.com