Da li je korak više stvarno prevelik zahtev

Opasno me „fascinira“ jedan fenomen. Nekad stvarno pomislim kako bi to moglo da bude dobro sociološko istraživanje. Da se konačno utvrdi zašto je toliko teško načiniti taj jedan korak više.
78

Opasno me „fascinira“ jedan fenomen. Nekad stvarno pomislim kako bi to moglo da bude dobro sociološko istraživanje. Da se konačno utvrdi zašto je toliko teško načiniti taj jedan korak više.

To ste sigurno svi primetili. Ako u redu stoji više od dva kontejnera možete se s velikom sigurnošću kladiti da će oni krajnji biti puni, (preciznije prepuni), a oni središnji poluprazni.

Postoji izgleda prokletstvo središnjih kontejnera. Ako se u njih slučajno ubaci smeće od toga ruka otpada. To nipošto ne treba raditi. Đubre k’o da nije bačeno ako nije u prvi na koji se naiđe.

Inspiracija za ovo pisanje je jedna mlada namontirana dama koja je pošavši nekud ponela i đubre i naravno ubacila ga u prvi dupke pun kontejner. I opet naravno, kesa se odmah prevalila i ispala van njega.

Ona čak nije imala ni opravdanje tipa – nisam pošla u tom pravcu. Ni onaj – samo da bacim što pre, tu opasno smrdi. Ma jok, ona je ponosno, laganim korakom, prošetala kraj svih ostalih polupraznih kontejnera a bilo ih je 6. (Zadnji u nizu je, opet logično, bio prepun).

Međutim, nositi kesu još taj jedan jedini jebeni korak više je bio preveliki zahtev. Stvarno i ruka i noge odmah otpadaju.

Mi se u nekim situacijama ponašamo samo u smislu banalnog poštovanja forme. Ona je fini uzorni građanin koji ne baca đubru kroz prozor. I tačka. To što je efekat te njene uzornosti potpuno isti kao i bacanje kroz prozor, nju to ne zanima.

Da se ne lažemo, nije Beograd prljav zbog košave i manjka komunalaca već što je velikom broju ljudi lakše da đubre baca kako im se ćefi. Ili da se prave da su slepi na očigledno i izmišljaju nove zakone fizike. U stilu – kubikaža prvog kontejnera se povećava u srazmeri sa odurnošću da se načini korak (ne do bog) dva više.

A za nered će se već neko drugi okriviti. Stvarno se nekada pitam da li je toliko teško uključiti mozak. Ili on radi samo po potrebi i to obično onda kad se na nešto treba žaliti ili zahtevati.

Generalno, na ovim prostorima ne postoji raširena svest o opštem dobru. To se smatra razmišljanjem naivnih budala. Razmišlja se samo na teme gde se neka lična ćar može dobiti. Ostalo je za čudake i zanesenjake. Ajte molim vas, kakva ekologija, briga za buduće naraštaje, za čistu prirodu. Kakva kultura i standardi u ponašanju. To je za – ma znate već.

Šta ja imam od toga u džep da stavim? Nemam ništa – ma zaboravi. To je dominantna ideja vodilja življenja danas.

I za pred kraj – da li ste primetili da svi trotoari i pločnici u Beogradu imaju istu tačkastu šaru. Ako niste, obratite pažnju. To je čuveni – pljunuo sam žvaku dezen.

A zašto ja uopšte gledam sebi u noge i primećujem te nebitne gluposti? Pa otuda što gledanje malo poviše vrlo lako može da znači da ću ugaziti u kučeću kaku. Dešavalo se pa sam navukla strah. (Eksperiment šetanja po travi ne pokušavajte. Tu verovatnoća da obuću „osvežite“ novom mirisnom notom vrtoglavo raste.) Lepo imati kucu al’ je za većinu teško za njom pokupiti.

I da, ja spadam u one čudake koji ne samo da gledaju gde bacaju đubre, već ga i klasfikujem. Skupljam čepove, takođe. Spadam verovatno u retarde koji staru garderobu vuku preko pola grada i ubacuju u specijalizovane kontejnere. Nisam u – kol’ko ću inkasirati – trendu. Ili onom – boli me ona stvar, to nije moja briga. Ili možda – imam pametnija posla nego da gubim vreme na gluposti.

Za mene je odnos prema prirodi i okruženju sjajan pokazatelj i vaspitanja i intelektualne širine. Ako se žvake ne pljuju po podu svoje sobe a ceni da je to na ulici sasvim ok, onda ja cenim da je sasvim ok da mene nema u komunikaciji s takvima.

Ostavite odgovor