Čudo jedno ta percepcija
Percepcija je mnogo zanimljiv fenomen. Jednu istu sitiaciju ljudi mogu videti na bitno različite načine.
Svi naravno želimo objektivnost ali nam subjektivnost mnogo bolje ide.
Ta sklonost da se stvari oboje omiljenim bojama je vrlo česta pojava. Objektivnost, međutim, većini ide znatno teže i to obično onda kada i nismo posebno zainteresovani za situaciju. Kada ona za nas nema emotivni naboj.
To je najlakše objasniti na primeru toga kako roditelji doživljavaju svoju decu a kako ih vide drugi.
Neki recimo svoje klince vide kao dobre i vaspitane, s tek pokojim tinejdžeskim ispadom ili jogunastim ponašanjem. Opet, ljudi sa strane celu sliku mogu da tumače sasvim drugačije.
Moj sin je baš super dete. Vredan je i radan. Nije baš lud za školom ali zato ostalo, nemam primedbe. A onda se taj isti ljubi-ga-mama-sin prodere iz svoje sobe – keva, donesi mi da jedem. Zaurla iz petnih žila iako zna da su u kući gosti.
E jbg, moš ti sestro da misliš šta god hoćeš ali meni to ne vuče ni na finoću ni na vrednoću.
Mnogo sam ponosna na moju ćeru. Odličan je đak, ide na takmičenja, ne druži se sa problematičnom decom. A onda se spletom okolnosti ispostavi da dušica slatka kad god joj se ne ide u školu isfolira da je bolesna a mama trči do lekara po opravdanje. Ispostavi se i to da svako malo curica fina pred požrtvovanim roditeljima uz suzice odglumi kako sve drugarice imaju to i to a eto SAMO ONA NEMA kao da je najjadnija. Tu prorade sujete – neće-moja-ćerka-najgora-da-bude i tresne se za mobilni 900 evrića. Da se zna iz koje je ona kuće. Krpice da ne računamo.
Roditelji tako vide sina junačinu a ja nekulturnu lenčinu. Mama i tata vide sjajnu ćerku a ja veštu manipulantkinju koja već sa 15-tak isteruje svoje hireve.
Elem, percepcija je čudo jedno.
Većini ljudi je prilično teško da budu objektivni kada su im bližnji u pitanju. Neki naginju ružičastijim tonovima a neki opet idu u drugu krajnost pa večito mrače.
To je uobičajena pojava, najteže je biti realan kad su u pitanju ljudi do kojih nam je stalo. To nije sporno.
Međutim, ono što jeste i te kako sporno je pokušavanje da se svoje subjektivno mišnjenje na silu nametne.
To ne samo da nije izvodljivo već ima kontra efekat. Međutim, neki ljudi i dalje ne žele da prihvate to da svako ima pravo na sopstveno viđenje.
Mi ne možemo druge da ubedimo ili nateramo da vide svet našim očima i tumače našim emocijama.
Sem toga, uporno insistiranje na ličnoj interpretaciji je savršen način za srozavanje ličnog ugleda. Ono se doživljava kao napadno kićenje ili pak kao odraz vrste navalentnosti, čak i gluposti.
Svako ima pravo da voli i veliča svoju decu, ili koga drugog, ali je nužno da pusti druge da i oni imaju svoj stav.
Često to ponavljam, ni naklonost, ni poštovanje, ni ljubav se ne mogu zapovediti.
-*-
Ako vam je potrebna psihološka pomoć ili savet, ako vas muče neka ljubavna ili životna pitanja, pišite ili zakažite online konsultacije. Tu sam za vas. nadastep@gmail.com